Растко Лекић III3, 17
САДА СХВАТАМ
У тамној соби заточен,
бесконачност зидова.
Небески грех сам извршио,
проговорио сам против
металних монструма.
Наду су ми исисали,
постао сам љуска.
Део сам који се не уклапа,
владавина апсолутизма,
неистина.
Систем је нестабилан,
атомска реакција
која се не распада.
Ово је почетак чишћења
свега што се опире.
Језгро универзума,
почетак и крај свега,
прва и последња дестинација.
Кроз мозак ми цеви гурају,
постајем компатибилан
све претурају.
Боје спектрума се сударају
постајем део машине
почињем да схватам
истину,
Схватам.
6