Симона Бекић III1, 17
МOЈА ИСКРЕНА ПЕСМА
Ја на речи немам права, то је нешто што се учи.
Тако каже моја глава, што се тешко, тешко мучи.
Попиле ми мозак вране, нигде више нема речи.
На ниске сам пала гране, како ли се ово лечи?
Свет се креће без по муке, брљотине све се бришу.
Само неће моје руке, нити песму да напишу.
Писање је моја мана, ал можда ће бити среће.
Имам ја и бољих страна, замерити нико неће.
Тренутак и није свечан, то већ може да се мења.
Али блам ће бити вечан, то је она буба лења!
За лектиру и за штива очигледно дара нема.
Судбина је за то крива, нешто ми се друго спрема.
5