Јована Опшић III3, 17
КАРТА ДО БОЉИХ ГОДИНА
1:48 после поноћи.
Спремна сам, одлазим
И бићу срећна и слободна.
Нисам ја за овај свет, ове људе...
Толико мржње у свима нама. Кад чујем да кажу како се боје смрти дође ми да се, од муке
смејем. Па ми смо већ мртви. Одавно.
Како их само не мрзи, сваки дан нека нова маска. Ми нисмо жива бића, ми смо маске.
Мртве маске.
Ми не дишемо самостално, не смејемо се, не гледамо. Сви ми зависимо једни од других, од
туђег мишљења, туђих ставова. И као такви неартикулисано лебдимо кроз ове године.
Улазимо у деценију у којој је срамота бити послушан, срамота је бити културан, читати
књиге, ићи у позориште, волети се. Срамота је бити свој, бити другачији.
Мислим да постојим у погрешном времену. Не знам да ли је прошлост или будућност мој
стварни дом, али ово сад знам да није, сигурно.
Мржња нас је преплавила, а по где који обични смртник привремено спашен на неком
сплаву бива удављен чим проговори искрено. Јер, откуд ти , као такав какав јеси , смеш да
проговориш својевољно. Одакле ти право да вриштиш речи истине у свету пуном лажи и
преваре. Добро је познато да највише причају они који најмање знају. Зато и јесмо ту где
смо.
Зато нам је и тако како нам је.
Шта да кажем кад на обичне речи више немам право? Да лажем не могу, да варам не
знам...
Зато узимам карту до бољих година. Година у којима интелект добија на снази, година у
којима је смех нормална појава, тамо где је љубав свето осећање. Идем где је лепше мојој
души, идем у загрљај доброте.
Јер верујем да онај који једном пронађе себе и пронађе свој дом, своје године, он је
победио.
Многи су изгинули на овом путу, али не бојим се.
Ја сам одавно већ мртва.
А ако не покушам никада нећу знати да ли сам могла успети.
Прва и последња дестинација: Земља Снова
Број путника: један
Врста путовања: у једном правцу
Напомена: по уласку у превозно седство тугу, лажи и преваре избацити напоље. Кроз
прозор.
38
12:41pm Mar 20