Извини.
Извините ме ако звучим помало неразумно док из мене излећу дуге речи које никоме не значе
ништа. Покушавам да се уклопим склапајући што више слогова у бескрајном низу монотоније.
Објашњавам своје грешке уместо да за њих тражим опрост, јер ништа није грешка све док за њу
постоји разлог.
Молим те.
Сакриј се са мном негде далеко од туђих ушију и тражићу твој опроштај. Видећеш сузе које увек
пливају испод површине и чућеш речи стране твом уху. Чућеш ме како молим и преклињем.
Видећеш како ми се тресу руке које су увек стратешки сакривене у џеповима кад год ми страсти
помуте разум. Чућеш емоције које играју у мом гласу који је иначе хладан и једнак. Згрозиће те
призор. Разочараће те, јер ја нисам јака када нико не чује. Тада молим и извињавам се, тада
преклињем и захваљујем се.
Пардон.
Занемарите моје просјачке изразе и понашање. То нисам ја, то је моја очекивана реакција. То је већ
увежбана представа која се понавља изнова и изнова, то је улога која ми је наменута а ја је играм
без поговора. Снажно стојим и тупим о глупостима које везе са мном немају, али људи то воле,
кажу да знам о чему причам и да мудро зборим, а ја и даље само климам главом јер ни они не
очекују хвала.
Да ли бисте могли?
Да ли бисте одвојили само тренутак да некога у очи погледате? Јер, док Сервантес говори о очима
које су тајни језик љубави, наше су празне, хладне. Оне не сијају, већ само рефлектују светлост.
Оне не говоре, ни о нама, ни о животу, а камоли о љубави. Оне само ћуте.
Волим те.
Тешко рећи, а још теже осетити. Како волети некога искрено, бескрајно, без трунке лажи када нико
не говори истину? И док Ромео и Јулија разглабају о љубави, ја преламам језик преко две сасвим
обичне речи. Глагол и показна заменица. Звучи банално, знам, али мени се не чини тако.
Лажем.
Нисам смела, али опет јесам. Неспособна себи да признам све мисли и осећања, а још мање
способна да их признам теби. И говорим речи празне, помало необичне, са превише бесмислених
слогова и пуне лажних обећања. Звуче чудно и неприродно, а тако лако клизе, ношене мелодијом
гласа, из главе у свет. Док оне речи, сасвим обичне, а јаче од свих, остају затворене и не може им
се прићи јер из срца не иду, остају тамо да ми душу обоје црном и очи затворе. Јер увек је лакше не
видети штету коју остављамо за собом. Увек је лакше ћутати.
37