зарад испуњења личних очекивања. Следеће питање је да ли смо у стању у томе истрајати,
да ли је то што тражимо премало или превише у односу на улог који морамо дати и да ли
је оно за чим чезнемо заиста добро по нас.
И ето, тако је, пропустивши да себи постави ова питања на време, тражећи
неизрециво поред милијарду речи, једна звезда замало изгубила право на те обичне,
свакодневне, њој блиске. Окружена сјајем других звезда, окружена путевима створеним за
њу и онима које су њени преци миленијумима следили, опкољена дивљењем њеном сјају и
лепоти, досађивала се на свом месту на небу. На месту које јој је било суђено, којег се није
смела одрећи, јер која звезда може ићи против своје судбине. Скривајући се од других
звезда, ослушкивала је шапутања космоса не би ли негде другде нашла своје место, место
на ком ће њен сјај засенити и утишати све њене сумње и где ће напокон упознати и
пронаћи себе. Огорчена лажним сјајем, претварањем, слаткоречивошћу и шарадом неба,
очајнички је тражила путеве другачије од оних утабаних свакој звезди, тражећи дубину
истинских осећања којa неко на неком другом месту може преточити у речи. Проводила је
ноћи тражећи смисао, топлину и мир, а онда би заспала и наставила сањати о далеком,
неизрецивом и непознатом. Тако маштајући једне вечери пала је у сан који је умало сасвим
угасио њен сјај. Лутајући небом зачула је тихо дозивање са Земље. Погледавши доле
угледала је камен, наизглед хладан, груб и сив – али са умирујућим гласом, топлим и
искреним. Онолико искреним колико је она увек желела бити, али није могла, окована
правилима које јој је неко некада давно прописао. Звезда је у том гласу пронашла све што
на небу никада није могла. Све о чему је маштала и сањала, овај камен је успео преточити
у речи. Причали су о времену, о ономе што се налази дубоко испод свог тог сјаја, о ономе
што се налази у њој самој, о њеној лепоти – мада никад на ласкав, већ на на искрен начин,
који јој је говорио оно у шта заиста треба да верује. Причали су сатима и данима, и она је
све дубље падала у сан. Како су дани постајали недеље, глас камена је звучао све тише и
удаљеније, и једини начин да га боље чује био је да утоне дубље у сан и више се приближи
Земљи. Њен сјај је почео да бледи, и што је ближе била, камен јој је деловао хладније и
грубље. Жељна његових речи, временом се спустила тик изнад Земље. Заједно са тада в -tf´`t.