нечијег идеала, како онда те речи можемо да сматрамо својим? Али, то су речи на које ми
данас имамо право. Остале су или отргнуте од нас или закопане тако дубоко да се ни не
назиру. На овај начин отуђене, одвајају се од креатора, постајући небитне и неразумљиве.
Снага поједница сакривена је под утицајем групе, моћ изговорене речи је непозната.
Нисмо је ни свесни. Сви ми мислећи да је наше мишљење мање вредно, стапамо се
позадину. Сви ми, којима су то мишљење кројили по посебном рецепту испробаном на
маси других људи. Исто толико беспомоћним и ућутканим туђим идејама. „Знамо шта
јесмо, али не знамо шта бисмо могли бити“ (Шекспир).
Љубица Аничић III-2, 17
ВРИСАК
Све што је обично, довољно је, ни премало, ни превише, лако разложиво и
објашњиво, готово логично.
Обична је мисао о капљици кише која је мокра и хладна, обичан је загрљај којим
загрлимо неког када изгуби вољено биће, обичан је дан измореног човека, тела и ума
испуњеног само наметнутим обавезама. Као зависник за своју дозу, често осетим
неизречиву потребу да искочим из свог тела. Желим да трчим, да вриштим, да плешем,
смејем се и плачем. Коначно и најтеже јесте упознати себе и поћи за својим унутрашњим
гласовима, а најлакше за почетак је започети стидљиво ослушкивање. Од најобичније и
најтише мисли, прављењем простора за ехо најгласнијег урлика долазимо до уметности.
Рећи за уметност да је обична, скромно је до границе лудости. Уметност је осећати.
Осећања нас држе у животу, спуштају нас и дижу, успоравају и вуку. Снагом ума можемо
вечно подизати зидове ван домета еха који нас дозива изнова и изнова, али упоран и
неуморан, ехо не зна за одустајање, чека те. Скромност је врлина, али када су у питању
искрена и снажна осећања желим да их извриштим на сав глас и зграбим похлепно,
узимајући их и уживају f