Сара Цвејић III1, 17 година
СВЕМИР РЕЧИ
Свако људско биће како би се осећало удобно има потребу за слободним
изражавањем. Под слободом изражавања врло често данас подразумевамо смелост да
употребљавамо вулгаризме и дрчност да дискриминишемо друге.
Како бисмо се боље споразумевали неопходно је да разговарамо и да слушамо
друге, да богатимо речник, да градимо толеранцију и да прихватимо чињеницу да постоје
људи другачијег мишљења од нашег. Морамо бранити слабе а опомињати нападаче и
усмерити их на прави пут. Не дозволити да влада гнев, бес и неспоразум. Гајити
љубазност, разумевање и блискост а занемарити дрскост и цинизам. Заборавили смо да
смо сви једнаки међу правима и да не треба да ускраћујемо једни друге за та права.
Уколико се не слажемо са неким одмах га омаловажавамо не узимајући у обзир да та
индивидуа има право на слободу да искаже своје мишљење и да није на нама да судимо да
ли је ваљано или неваљано. Људи су другачији, мишљења су различита али какав би овај
свет био кад би сви били исти ?
Монотон. Треба да уживамо у лепоти што смо различити. Једино ко нам стоји на путу ка
слободном изражавању смо ми сами.
Звезде ће се пре или касније угасити. Звезде се гасе али свемир остаје. Свемир нема
краја. Зар нам то не говори да су наше могућности бесконачне ?
Емилија Мицковић III2, 17
О ТИШИНИ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА
Људи имају право на различите речи. Имам утисак да људи данас баш воле да
вређају и да буду увређени. Живимо на просторима на којима сва срећа па нема рата, бар
не још увек, па су нам речи постале најсмртоносније оружје. Ако укључимо телевизор,
често нам је сервирана некаква расправа у којој речи замељују метке, било да је бојно
поље трпезарија неке виле или бљештави студио са две фотеље. Слична је ситуација и у
штампи, било да је у питању јефтини папир који нам оставља црне трагове на прстима или
онај финији, свилени папир недељних листова.
Као генерација која је доживела бомбардовање али била превише мала да би га се
сећала, сва наша сећања, чак и најранија, смештена су у двадесет први век, где свако има
право да каже шта год му падне на памет док год то води као своје мишљење на које има
право. Људи, уметници, читав свет се одувек бори против цензуре и крпе у устима и од
пре десетак година је то коначно постигнуто, вероватно због тога што нам је технологија
омогућила да се обраћамо целом свету. Данас свако од нас може да каже шта год жели о
чему год жели. Слобода говора је сада основно људско право које се баш издашно
28