Александра Шумар III1, 17
ЛАЈК ЗА ОБИЧНЕ РЕЧИ
У свакодневним конверзацијама са нашим пријатељима, рођацима, родитељима,
размењујемо мишљења, шалимо се, разговарамо о лепо проведеним данима, путовањима,
послу, љубави и мржњи. Научили смо да у таквим разговорима уживамо, чак и када
разговарамо са потпуним странцем, можемо бити заинтересовани, и осећати се пријатно.
Човек је срећан све док има са ким да поприча у моментима када му је то потребно,
и срећан је док није сам, али ситуација у којој се данашње генерације налазе, све више
доприноси самоћи сваког од нас. Првенствено, ту је технологија која врло лако
заинтересује људе, и полако али сигурно нас одвлачи од обавеза, одговорности,
посвећености стварима које волимо, од пријатеља, породице. Нажалост, људи несвесно
допуштају да машине размишљају уместо њих, говоре уместо њих. Људи сада твитују,
шерују, лакују, дислајкују, тагују. Излазе на фејс и твитер, али они највиђенији су на
инстаграму. Са друге стране нас гуши систем у ком живимо. Све више незадовољни, људи
губе поверење једни у друге, свако гледа своју корист, губе поверење у саме себе.
Изгубили смо право гласа и живимо како нам диктирају. Губимо све, не знамо ко смо и за
шта живимо. Слушајући старије може се схватити колико је раније живот просечних људи
био лагоднији и безбрижнији. Сада се живот своди на страхове, болести, финансијске
кризе, ратове, немогућност школовања, повећан број неписмених, бескућништво,
непрофесионалност, дискриминацију. Допуштамо да други од нас праве људе без мозга.
Више нико нема право на обичне речи, јер људи више нису људи. Обузети су мржњом,
користољубљем, незадовољством, новцем, а за праве вредности места нема. То је језик и
то су речи којима се данас говори, па се размишљање све више своди на то да ли људи
заиста више немају право на обичне речи, или заправо не желе да их имају,
прилагођавајући се другима.
Свако од нас има своје неотуђиво право на обичне речи, али такође има право да их
одбаци, и замени мање важни