Александра Ерцег III4, 17
У ИНАТ НЕОБИЧНИМ РЕЧИМА
Не слажем се, уопште. Имам пуну слободу над тим које речи ћу користити. Ипак,
од малена сам научена шта су увреде, псовке и друге грубости, те је мој лични избор да се
њима не служим у свакодневном животу. Не желим никоме да наудим, и зато ипак бирам
шта ћу рећи и пред ким. Не мислим да је неко моје право ускраћено и да сам на тај начин
ограничена, већ сам свесна да сам ја сама то одабрала зарад очувања односа између мене и
оних који ми значе.
Има, додуше, места и ситуација у којима ми неписани закони друштва бране да се
изразим онако како бих хтела. Сматрам да сам довољно слободна да тај закон и прекршим,
али знам да ћу касније зажалити.
Једна сам од оних који не држе језик за зубима. Обије ми се то о главу чешће но
што ме последице заобиђу, али не желим да се мењам. Лакше ми је да растеретим душу и
кажем шта имам, него да чувам тајне у себи док не пукнем. И нико ми не брани то.
Уколико у обичне речи убрајамо сленг и жаргон, ту можда и јесам ограничена. То
је неформални говор којим се не користим у присуству ауторитета. Нико ми, зато, неће
забранити да у друштву вршњака употребљавам какве год изразе желим. Сама постављам
своја ограничења.
Када младо људско биће ступи у први контакт са неком забраном, хтеће што пре и
то ефикасније и гласније да је поруши. Да се заинати. Да докаже да може. Верујем да нам
баш зато нико не брани да говоримо, нико нас не цензурише. Свако има право на своје
мишљење и своје идеје, а самим тим и на одабир начина којим ће их показати свету.
Људи умеју, понекад, да буду претерано осетљиви на речи. Тешко је, на пример,
говорити о физичком изгледу пред групом адолесценткиња, а да се неко не нађе бар мало
увређен. Мислим да за то нису криве саме речи, већ они који их погрешно тумаче.
Зато, ипак, морамо пазити на оно што говоримо. Нешто што нама звучи као
доброћудан и пријатељски савет, саговорнику можда звучи као увреда. Трудим се да не
схватам туђе речи превише лично и да се запитам зашто су оне изговорене. Искрено, мало
ме и нервирају они којима све смета, пред којима се не сме ни о чему отворено говорити.
Такве људе избегавам. Имам право на обичне речи.
23