Никола Ползовић III3, 17
ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО ОБИЧНА РЕЧ
Нисам сигуран да ово право било коме може бити одузето. Шта би смо онда били?
Богови , чији је језик толико посебан, да обичних речи у себи ни нема. Сви имамо право да
говримо и да кажемо шта мислимо и да при том користимо сасвим обичне речи. Битна су
значења која им дајемо и поруке које оне носе.
Данас су такозване речи које нису обичне улаз у друштво. То би данас било оговарање,
без којег друштво као што је наше не би могло да постоји. Не можеш бити неутралан.
Поверен ти је задатак да отворено будеш против некога ко ти никад није ништа урадио, и
то само зато да би добио поштовање већине. Можда то неком и прија, али поштовање које
смо задобили није ништа друго него потврда да припадамо том или неком другом „клану.“
Пошто је човек још увек друштвено биће, имао сам прилику да се упознајем са некима од
својих вршњака. Ту сам схватио да више није уопште битно ко сам ја, него у чему смо
слични. Ако то на било који начин одступа од њихових вредности, онда се тај неко
углавном више не сматра нормалним. Обичним речима то изгледа не може да се објасни,
јер их углавном занимају њено величанство Кафана и његово величанство Пиће. Те речи
више нису обичне, јер се њима одлично замењују речи, које имају већу истинску
вредност. Не знам где су нестали: пријатељство, љубав, прихватање , и све оно што би
требало да представља праве вредности и велике речи. Сакрили су се негде и чекају
заједницу људи, која ће их са задовољством употребљавати и давати им значај какав
заслужују. А најбоље тек следи, јер и за обичне људе, који користе обичне речи, има неке
наде, поготово ако „необичнима“ могу да буду од неке користи. Онда ће да их траже као
најбоље пријатеље. Фантастично, зар не? Уђемо на фејсбук да видимо да ли има нешто
ново, кад оно имамо шта и да видимо. Стигла нам је њено величанство Порука од његовог
величанства Пошиљаоца у коме ти даје ту јединствену прилику да се ипак некако дружите,
али само према његовој потреби. Свака реч има своју важност и у језику се налази са
разлогом, али у овом случају све оне имају јасну поруку:„Tреба ми то, то и то, а о осталом
можемо да причамо успут, мада ни не морамо.“
Да ли су ми речи сувише обичне?
21