нико заправо не може да каже нешто а да има гаранцију да то неће бити злоупотребљено.
Да бих појаснио оно што желим да кажем, осврнућу се пар стотина година уназад. Да,
одувек сам волео часове историје.
Период рођења нашег великана и једног од најчувенијих истраживача, Николе Тесле,
1856. година. У питању је период када се одигравају велике револуције свуда по свету и
доба када почиње борба за људска права и слободе. Обратите пажњу на то колико је било
другачије живети тада. Могли сте слободно причати са вашим комшијом о томе колико је
онај Стева преко пута ђубре и то без страха да вам је он уградио уређај за прислушкивање
у чинију са брашном кад је свратио на пиво пре недељу дана. Није овде само питање
технологије већ и морала. Вама нико није могао да забрани да причате шта желите. Неко
ће вероватно рећи „Па ни данас не може!“, али, да ли стварно не може? Један погрешан
статус на Фејсбуку и ви сте у затвору. Пих, каква је то слобода говора која је
„гарантована“ Уставом Републике Србије?
Људи су некада више гледали само у своје двориште и нису безвезе гурали нос у
туђа посла (не рачунам комшинице са прозора, оне су ту од памтивека) и није их било
брига шта неко други ради. Данас је потпуно другачије. Поред многобројних таблоида ту
су и „обични“ људи, попут оног ћелавог лика са петог спрата који обожава да прати шта
радиш свакодневно и да ти повремено чита пошту и упада на фејс профил. А чему све то?
Због чега људи имају потребу да буду толико информисани о свему што се дешава око
њих? Не кажем да је ово погрешна ствар, немојте ме погрешно схватити, али, опет, зар не
идемо из крајности у крајност са неким стварима? Да ли ћу ја умрети ако не сазнам каква
се то бука чује у стану изнад?
Испадне да је највећи страх модерног доба реч а не нуклеарни рат као што неки
мисле. Дошли смо до тога да морамо да се прилагођавамо свима и свакоме. Дошли смо до
тога да не смемо да кажемо нешто што заправо мислимо да се неко не би увредио. Дошли
смо до тога да на обичне речи више немамо право.
16