Тишина,
Усамљена јутра без и једног шума,
И бескрајно дуге меланхоличне ноћи.
Вања Плавшић III1, 17 година
ОБИЧНЕ РЕЧИ
На обичне речи више немам право
Шта учини од мене моја луда главо?
К`о из неке таме и дубоког вира
Излетеше речи што не дају мира.
Донесоше кајање сад у души мојој,
Јер се моје усне обратише твојој.
Излетеше речи немирне и благе,
Све говорећ` о том кол`ко су ми
Твоје очи вољене и драге.
10