Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 97

У пет поподне свакодневно излазим,
да се зближим са сенима: Ерос,
то је свећа на гробу мог оца.

ХОСТИЈА
Данас је хладно. Синоћњи ветар
Октобра за ноћ изградио је пирамиде лишћа.
Зграда до моје надзиђује се: кран је монтиран,
врти се споро и бучно, попут балерине у мировини.
Мој стрми поглед устави се на пивској флаши остављеној
на врху последњег озиданог блока. Недеља је и нема зидара.
Горе од тога нема: тражиш тишину, а недостатак звука
гони те брзином стампеда у јесењу депресију.
Јутрос је небо ниско, као у руским степама.
Тмасти облаци, рашчупани као балице вате.
Овде је време тик до тебе, капут, кишобран
што се расцвета у интимни свод, тужан и озбиљан.
Попнеш се на врх зграде: кобац, видиш шаре, и кљун
што испусти звук глади. Потом одлази на југозапад,
у незидани предео. Овде птице лете ниско, без страха.
А лишћу, одавде сведеном на геометрију масона,
испуцали су капилари. Гори као бакар храмовног крова.
Моје тело је хостија том пожару што пламти у опомени на сунце.

ИСПОВЕСТ ПРЕВАРАНТКИЊЕ
из освете сам то урадила, твоја немост била је плаво-решеткаста,
личио си на тужно подне оличено у коњској лобањи на сметлишту...
отишла сам јер си волео своју љубав према мени, не мене!,
и кад се то десило, жуто стакло неба распукло се у парампарчад,
остао си у соби, међу зидовима у сукобу, опустошеним белинама,
доцније си говорио да су те извукли хормони светлости,

96