Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 96

Петар Матовић
ЖУДЕЋИ ЗА ЖЕНСКИМ ПИСМОМ
Покушавам написати песму којом би била задовољна.
Лежи у кревету у тихо осветланој соби и ја је посматрам
У полусенкама које мењају положај у складу са надимањем завесе.
Мислим о речима које морају бити обле и меке, лакше од хлеба,
А пуније од сапунских мехура да се не би распршиле у трену.
Језик би по њима требало бешумно да клизи.
Као кад сиђем низ благу падину асфалта лером.
У овом часу волео бих имати снагу женског писма.
Чујем жлезде како пулсирају дубоко скривене у унутрашњости њеног
тела.
Она и ја имамо једног анђела (она говори анжела), овисника емоције.
У овој тишини она слуша мој крвоток који убрзава струјање да би
написао песму.
И то све у сну.

ГЛУХИ ОДИСЕЈ

У сан ми дођи, оче,
Да знам да не сањам

Мој сто је разочарани Телемах.
Испод миљеа мрвице хлеба
круне се под лактом. Окно ме
излаже хијерогамији светлости.
Колико сам сâм?
Ова тишина је мала, као гутљај кафе.
Сунце гризе ногаре столице. Кажеш:
празнина, и то је шољица с које се
љушти боја. Кат кад и: мрав
који урнебесно пређе замку соли.
Љутити ме оптеретио Сизифом:
мењам распоред тегли - завидим му!

95