Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 91
али никако пјесникињином
стану, пуном слатке стрепње.
БРЕМЕ
Улазимо у онај дио трајања
који нам је једини преостао,
спотичући се о сопствени поглед,
онако како дјевојчице из бајки
басају у шуму гушћу од сумњи
које вребају иза сваког стабла.
Улазимо не спуштајући бреме
и не уклањајући крмељ с очију
капљицама са извора спознања.
Мишљасмо да потомцима носимо
зрачак којим сунце најављује
нов дан, а спртићемо пред њих
товар наслијеђен од предака.
Улазимо у још једну годину
онако како пливачи ускачу у језеро,
само што они пливају површином,
а ми незадрживо тонемо ка дну.
САМОЋА
Сам сам. Свуда око мене тутњи
сав тај слуђени свијет. Милиони
стопала стопљени у једно, па оно
грува у моје сљеоочице, забија
клинове у моје чеоне кости,
врховима танких а дугих игала
тражи скривене мисли у моме мозгу.
И не хаје за мене тај слуђени свијет,
као што ни ја не хајем за њега, јер шта ћу му ја овако тврдоглаво свој,
и шта ће мени његови дамари,
90