Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 91

али никако пјесникињином стану, пуном слатке стрепње. БРЕМЕ Улазимо у онај дио трајања који нам је једини преостао, спотичући се о сопствени поглед, онако како дјевојчице из бајки басају у шуму гушћу од сумњи које вребају иза сваког стабла. Улазимо не спуштајући бреме и не уклањајући крмељ с очију капљицама са извора спознања. Мишљасмо да потомцима носимо зрачак којим сунце најављује нов дан, а спртићемо пред њих товар наслијеђен од предака. Улазимо у још једну годину онако како пливачи ускачу у језеро, само што они пливају површином, а ми незадрживо тонемо ка дну. САМОЋА Сам сам. Свуда око мене тутњи сав тај слуђени свијет. Милиони стопала стопљени у једно, па оно грува у моје сљеоочице, забија клинове у моје чеоне кости, врховима танких а дугих игала тражи скривене мисли у моме мозгу. И не хаје за мене тај слуђени свијет, као што ни ја не хајем за њега, јер шта ћу му ја овако тврдоглаво свој, и шта ће мени његови дамари, 90