Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 90
Ранко Павловић
ПАПРАТ У ДЕСАНКИНОМ СТАНУ
Звали смо је једноставно - бујад.
Бесполној и бесплодној, ријетко
корисној, само јој је такво име
пристајало. Нарежи бујади,
говорила ми је баба, пружајући
шклопац са скривеним змијским устима,
да на њој пробдијемо ноћ у воденици,
слушакући како млински камен
зрневље претвара у хљебове.
Стерите суву бујад под краве,
чувајте сламу, ко зна каква ће
бити зима, можда ће свака сламка
требати, говорила је брижна мајка.
У оној бујадари, показивао је отац
према посној осојној страни брда,
залуд је било шта сијати; незасита
прљача се храни сјеменом,
тамо једино бујад може да расте.
Онда сам једном, нијем и дјечачки
зачуђен, на петом спрату куће
која је носила број 23, у београдској
улици онога за чије су име биле
резервисане главне улице у свим
нашим градовима (од којих многи
више нису наши), на радном столу
Десанке Максимовић видио букет
папрати. Како је лијепо дјеловала
дивљина с очеве прљаче пред
пјесникињом у центру великог града!
Од тада бујад зовем само папрат,
дајући јој поктакад и господско,
латинско име Pteridium aquilinum,
или - космополитска папрат,
како стоји у енциклопедијама.
Јер, бујад приличи можда прљачи,
89