Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 65

Дакле, циљеви науке јесу самој науци трансцендентни - покушај
одузимања (или бар смањења) легитимитета (рационалности) науци
јесте сасвим постмодеран: потпуно у циљу и на трагу обезбјеђења стања
које би требало епохално одликовати Постмодерну, а које би се
састојало, сасвим поједностављено речено, у губитку привилеговане
позиције науке.
Покушај да се кроз критику и проблематизовање (резултата) науке
самој науци наметну трансцендентни циљеви и сврхе има за циљ
делегитимацију науке, што би значило редистрибуцију права на
монопол рационалности, односно редистрибуцију и права и монопола
на рационалност.
Лари Лаудан у нешто другачијој перспективи установљава двије,
повијесно присутне, врсте циљева науке у вези с прогресом исте.
Иманентни (практична примјена) сугеришу прогресивност, док други трансцендентни - (истина, аподиктична извјесност) сугеришу
непрогресивност. У том смислу, предметнути науци трансцендентне
циљеве значи практично науку учинити непрогресивном, па овој не
преостаје ништа друго до да се уруши у саму себе и да тако изгуби
виталност и привилегован положај, постајући непроблематична и тиме,
потврђујући Постмодерну, омогући васкрсавање филозофије, политике,
етике и теологије, скупно или појединачно, унутар центара
модернизације.
Попер, полазећи од констатације да наука, сама по себи, нема
циљева, али будући да је рационална активност, па као таква мора
имати циљ, пледира за један модификован есенцијализам, који
имплицитно подразумјева трансцендентно осврховљење науке (истина),
па у назначеном видокругу њена прогресивност би се састојала у
развоју објашњења (експликанс и експликандум), али не и практичних
сврха.
Међутим, проблем ос