Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 60

Немања Ђукић КРАЈ ПОСТМОДЕРНЕ "Социологија треба да се бави проблемима које је повијест поставила на дневни ред, а не неким ускостручним тривијалностима." У социолошки релевантном и референтном оквиру, феноменологија постмодерне своју поливалентност структуира кроз неколико теза: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Крај вјере у моћ разума; Проблем сигурности; Дисконтинуитет повијести; Деконструкција еволуционизма; Крај повијести; Самореференцијалност капиталистичке привреде, и Демонополизовање науке. 1. Крај вјере у моћ разума? Постмодерну је, што се социологије бар тиче, наговијестио најкасније Вебер. Три парадигматична типа дјелања сукцесивно и хронолошки слиједе и то тако да се као виши тип нужно појављује рационалнији тип. Постулирајући стицање као вриједност по себи, класични капитализам за своју основу прокламује вриједноснорационално дјелање. Дух капитализма је већ тиме указао на повијесну задатост циљно-рационалног дјелања као нове и повијесно више друштвене парадигме. Ова утопија Веберовог доба наћи ће своје озбиљење као основа постиндустријског друштва. Материјална производња индустријског друштва биће трансцендирана идеолошком производњом постиндустријског друштва. Циљно-рационалном дјелању постиндустријског друштва вриједносно-рационално дјелање класичног капитализма појављује се као традиционализам. Разуму Постмодерне разум Модерне појављује се као традиција. 59