Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 58

"Забава се ставља на мјесто индустрије", тврди Гзавије Велан. Музеји су замијенили производна мјеста: Проба модерне замјењује електричну централу, а производња умјетничких догађаја замјењује производњу енергије. Новац, простор и нарочито маса публике уносе, као што каже Бертаран Лавије, "конфузију између умјетности и културе", а такође и гигантске пропорције, атракцију, ефекат врсте музеја, галерија, чак и приватних колекција". Када умјетност постане индустрија, гледалац, који је до тада сматран су/произвођачем дјела, мијења стање да би се сјединио с публиком, затим с публикама, и коначно с клијентелом, не одржавајући више аналитичку или естетску везу размјене с умјетничким дјелом, него однос редовне конзумације. Оно што је још шездесетих година програмирао умјетник Енди Ворхол јесте једна глобална логика клијентилизма видљива у стратегијама маркетинга збирки и оснивању предузећа која на врло доминантан начин окупирају медије, видљива у заташкавању сваког другог разговора о умјетности и њеној критичкој димензији. Немогућност глобалне визије Умјетник Тино Сегал анализира еволуцију музеја кроз колективну свијест: "Од почетка музеј није био само мјесто гдје се излажу предмети, већ, за неке, простор за ритуал. Музеји су тако постали цркве наше епохе које подсјећају на вјековну индивидуалност и у којима се ради мање о томе да се архивирају врсте искуства, него да се производе." И да се цитирају као примјери дјела која инкарнирају, по њему, данашњу умјетност, књига Тонија Бекета The Birth of the Museum i Le musee qui n’existe pas (Музеј који није постојао), изложба догађаја Данијела Бурена 2002. у Помпиду центру. "У исто вријеме, врло је опасно оно што се може заиста јасно видјети у кристалној кугли када нико данас не може захтијевати глобалну визију свјетске сцене. Стварност савремене умјетности је невидљива, јер је превише велика за само једну индивидуу", закључује Гзавије Велан. Индивидуе која радознало сакупља све о неком јунаку научне фантастике. Јер ако се та индивидуа интересује за вријеме, то није из разлога да кроз њега брзо путује, да што прије иде пронаћи исту ствар на другој страни свијета. Прије ће бити да жели да се изгуби у том времену. Ако се интересује за простор, то није зато да би га херојски превалио, већ прије да би га промијенио, а за такво што нема потребе да се закорачи на тло непознатих планета - као што су то чиниле личности из прошлости. Довољна ће бити Земља, жртва поремећаја који се често дешавају без познатог разлога, али с посљедицама. То је визија у коју се уклапа и идеја о фикцији у којој су на сцени необични јунаци, а спољашњи декор је у исто вријеме и психички пејзаж. Али умјесто да 57