Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 57
умјетничких приједлога и малих програма које су Клод Клоски или
Никола Фрепеш набацили на платно представља од сада проблем
њиховог чувања: ко ће бити први колекционар умјетности на мрежи? И
шта ће чувати?" Напокон, шта ако се однос снага у пару умјетност нове технологије обрне? Шта ако у 21. вијеку дође ред на умјетнике да
утичу на научнике, а не обрнуто? То је управо оно што мучи Стефана
Сотура, чији посао захтијева сарадњу са специјалним лабораторијама.
"Већ пет година", тврди он, "индустријалци се све више интересују за
умјетнике да би допринијели у смислу истраживања и развоја - идеја, на
примјер, али нарочито неке друге методе рада. Та еволуција је сигурно
везана за техничко друштво пуно стручњака у којем ће способност и
однос према истраживању бити изједначени."
Мијењати простор чинећи га њежнијим
Далеко од осмишљавања нових медија, неки будућност умјетности
виде у редукцији предмета. Кореограф Жером Бел тако би желио да
будућност уступи мјесто "дјелима која имају димензију изводљивости,
што значи дјелима која истичу временску и просторну неизмјењивост".
У његовим очима рад Тина Сегала - на пола пута између концептуалне
умјетности, кореографије и представе - могао би показати пут, исто као
и рад Жепа Ајна који је у стању да покрене жљебове музеја и тако
промијени пропорције простора. Пјер Жозеф не тврди супротно док
планира тренутак у којем се постулат (веома симпатично) који се
управо поставља на неко умјетничко мјесто аутоматски од предмета
претвара у умјетничко дјело. Оквир умјетности, њен моменат и мјесто,
биће, дакле, идеално њежнији и мање одређени. То је начин да се дубље
промисли о темељима умјетничке вриједности, о контексту њеног
стварања и ширења. Уосталом, пар простор-вријеме такође је у срцу
визија архитекте Филипа Рама. "Управо сам остварио два музејска
пројекта који раде на обнављању проблема границе између унутрашњег
и вањског простора према техникама градње везаним за непрестано
ширење. Постоји цијела скала прелазних простора, термички
варијабилних, који се данас појављују као онај размак од неколико
милиметара унутар неког дуплог витража."
Временски преображај музеја
Музеј би да промијени рухо - као што најављује футуристички
архитектонски пројекат Франка Герија за оснивање LVMH. Али мораће
такође да се суочи с притисцима мање опипљивим, али с добрим
изгледима да се учврсте. Треба почети с притисцима бројније публике.
56