Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 53

била неочекивана. Све нешто око детаља на које иначе не обраћам
пажњу, затим нека питања за која сам сматрао да је немогуће сажети
одговор на да или не, што је она изричито захтевала. Мало је вртела
главом и на крају рекла да ћу неке ствари морати да променим пре него
што будем спреман за наставак процеса. На крају је додала да, пошто
сам тако симпатичан, неке ствари неће поменути у извештају. Односило
се на моју декадентну прошлост. Ја сам је само задивљено гледао.
Веома ми се допала и био сам срећан због оваквог развоја ствари.
Мораћеш да победиш себе, рече коначно.
Шта бих ја на то могао да кажем? Одмах ми је дошло да поставим
питање: ко ће да изгуби када ја победим себе? Али, нисам питао ништа.
Рекао сам: Да.
Било ми је жао себе. Завршио сам са својим Непресудитељством.
Просто су ме изабрали и променили ми живот. Нисам више
Непресудитељ, а Пресудитељ никада нећу постати, то ће бити тек моје
потомство, у чије будуће постојање се слива суштина мог садашњег
постојања. Ја сам помоћна радна снага у стварању Пресудитеља, њихова
будућа карика која недостаје. Сировина за туђу историју. Све то ме је
веома растужило. Седео сам и ћутао. Наравно, Пресудитељка је то
приметила и почело је предавање о челичењу воље које ми је олакшало
ситуацију. Седео сам и слушао заборавивши на свој бедан положај.
Све ће бити у реду, утеши ме она на крају.
Тако су почели припремни дани. Све