Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 47

- Мами, хоћемо ли опет сутра доћи?
- Хоћемо.
- Рано, чим устанемо?
- Рано, чим устанемо.
Алберт је уморан од пута и изморен од шетње по зоолошком врту
брзо задријемао. Готово затворених очију поново поче са својим
питањима:
- Мами!?
- Молим.
- А зашто у зоолошком врту немају риба?
- Биле су прије па су отпливале.
- А гдје су отпливале?
- У Црно море.
- А како су знале пут?
- Лијепо, из ријеке до ријеке, па у море.
- А како мами?
- Прво су се из зоолошког врта, кроз један канал, спустиле до Јале,
онда су из Јале пливале до Босута, онда су се из Босута улиле у Саву, из
Саве у Дунав и тако у Црно море.
- А зашто се толико дуго не враћају у Тузлу?
- Зато што су пут којим су отишле заборавиле, а нико не жели да им
каже како се путује новим путем из Црног мора у Тузлу.
- Лаку ноћ, мами! Де да те пољубим... де сад ти мене... да сад још
једном ја тебе...
- Закаснила сам петнаестак минута. Имали смо страховиту гужву
јутрос у банци, па смо мало помјерили паузу. Је ли све у реду!? Некако
ме чудно гледате - рече жена црне косе и плавих очију као море док је
стајала пред Албертом, који је био погледа загледаног негдје у смјеру
стропа.
- Ништа зато. Све је ОК. Ваше златне рибе већ су упаковане и
изволите их погледати.
- Дивне су! Мој син ће се заиста обрадовати.
- Не сумњам.
- Хвала вам лијепа и довиђења!
- Довиђења!
Алберт је већ губио дах и мало му је фалило да наглас почне
кашљати. И док је нова муштерија улазила у радњу, он се хитро нађе
иза завјесе и убризга себи дуплу дозу вентолина. Чинило се да га данас
гуши јаче него обично.
- Добра дан!
- Добар дан! Изволите...
- Данас ми је мужу рођендан, па бих жељела...

46