Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 46

- Радња, радња, увијек ти је радња изговор. Није тачно, него се бојиш
да ти моја сестра не изнесе неку маснију храну, а уз то би још морао и с
њеним мужем играти партију шаха. И разговарати као сви нормални
људи.
- Мацо, знаш да су се они први дистанцирали од нас...
- О, не, не почињи опет свој монолог о њиховој себичности,
необразованости и скоројевићком менталитету...
Ханина сестра у Тузли живјела је поред великог градског зоолошког
врта. Још на половини пута између Брчког и Тузле, кад би се помирио с
чињеницом да неколико дана мора провести без оца, за кога је био везан
скоро као и за мајку, Алберт би почео помињати животиње:
- Мами, да идемо одмах у зоолошки врт.
- Алберте, рекла сам ти досад стотину пута. По реду: прво тетка и
тетак, па онда ручак, и за вријеме вечерње шетње ићи ћемо до
зоолошког врта.
- Али, мами, дотле ће сигурно затворити. Сигурно су досад набавили
жирафу и слона!?
- Јесу сигурно, само тебе чекају. Имају један празан кавез.
- Е супер, ја ћу се ту сакрити да гледам ноћу како животиње спавају.
А како жирафа стане с оноликим вратом у кавез. Сигурно на кавезу
направе димњак да жирафа може провући главу!?
- О, свевишњи! Хајде што си на оца кад се с неким треба упознати,
хладан као лед, да ме је чисто стид, а сад си још почео фантазирати и
као дјед Папо.
- А је ли дјед Папо волио ићи у зоолошки врт?
- Јесте.
- А да и њега поведемо са собом у Тузлу у зоолошки врт!?
- Прекини, молим те, повратићу, а ти мужићу могао би возити мало
спорије. Можда ти имаш нови аутомобил, али ова цеста је стара стотину
година и пуна рупа.
Пијење каве и ручак протекли су у правој пометњи. Алберт је сад
почео наваљивати и на тетку да ипак мало раније иду у зоолошки врт,
"док животиње нису поспале". И није било друге. Успут је Алберт
натрпао џепове бомбонама, кикирикијем, коцкама шећера, а у руци је
носио двије банане.
Кад је угледао први ред кавеза и мајмуне у њима, Албер је почео
скакати и вриштати од радости.
- Тише мало, уплашићеш их - умиривала га је мати - ако се будеш
оволико дерао онај чико, чувар с капом, вратиће нас назад.
И тако скоро два сата, од кавеза до кавеза, од животиње до
животиње, све док Алберта не би забољеле ноге и док не би издијелио
поклоне.

45