Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 45
одреска, а гледајући негдје између Хане и тацне коју је држао у руци,
биле су:
- Како си лијепа, Хано!
- Нисам "лијепа", него сам "лепа", и нисам из Босне него сам из
Србије.
- Извини, а ја сам мислио да си рођена Сарајка, а знаш оно, све су
цуре лијепе цуре, али су Сарајке најљепше.
- Нисам Сарајка него Београђанка и нису Сарајке најљепше него
Београђанке, без обзира шта ко овде по Босни прича. А откуда ти знаш
како се зовем - насмија се Хана и откри два савршена реда
беспријекорно бијелих зуба.
- Имам добре изворе информирања. Мада је мој прави занат
златарство, ипак сам у овом граду завршио студиј журналистике, за
сваки случај, никад се не зна - насмијеши се Албертов отац крајучком
уста и са заводничким сјајем у очима.
- Исти си мој тата. Он је завршио право, брат два факултета, ја сам
једва избјегла још један, а он сам не излази из своје драгуљарске радње
већ тридесет година. Једино кад неко од његових умре. Али не иде у
кућу, само на сахрану.
Била је то љубав на први поглед. Вјенчање је касније крунисано с
двоје дјеце, прво кћерком па сином. Хана је због Алберта напустила
Београд, пошто је брзо остала трудна није се више ни бавила својим
звањем прфесора, једино је остала љубав према читању, и кад би неко
од дјеце сусједа пожелио доћи на инструкције, Хана би се радо
одазивала. Није наплаћивала те сат R