Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 41

бијељински вашар
Испред Алберта у центру Stockholma увијек иста слика. Људи са
очима на часовницима и мобителима на ушима журе увијек некуд, али
увијек тако да нико никоме не смета. Падне му често на памет његово
Брчко, поготово кад је био пазарни дан понедјељак. Гледајући из очеве
златарске радње често је могао видјети како се људи у журби, на
брчанским плочницима, гледајући пред себе, у страну или некуд иза
себе, скоро сударају грудима или закренутним раменима и главама, у
силној журби да негдје не окасне. Биле су му драге те сцене, али увијек
се у себи пригушено смијешио посматрајући људе како након судара
намјештају капе и шешире, док жене поправљају фризуру, руж на
уснама или враћају ташну на пријашње мјесто.
Листопад у Шведској данас се не разликује много од листопада у
Босни. Додуше, има разлике, хладније је и мање има лишћа него у
Босни, али једна ствар код Алберта у вези с листопадом увијек је иста
од 1992. године. Неочекиван оштар бол испод лијеве сисе, понекад се
једва суздржи да не јаукне, прво мрак пред очима, а онда као на
филмској врпци, почну да се приказују слике, тад прије овог задњег рата
у Босни, једног од најпознатијих вашара на Балкану, бијељинског
вашара.
Очева мајка Хана, или како ју је Алберт звао, Нона, била је родом из
Бијељине. Њен муж, Албертов дјед, погинуо је у партизанима код
Крижеваца у Хрватској 1945. године, и Нона је ријетко Алберту причала
у њему. Само је казала да је био љутит, да је имао осјетљиву и хировиту
нарав, али да никад, није прије ни послије, нигдје није видјела толико
новаца колико је дјед зарађивао прије II свјетског рата. Има