Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 36

Панто Стевић
ГОЛУБИЦА
Све је тих дана било нешто необично. Средина јануара, а вријеме,
најблаже речено, прољетно. Умјесто бијелог сњежног покривача, по
њивама и пропланцима, ћилим јагорчевине, висибаба, љубичица...
Недјељно је пријеподне. Свијећу сам запалио из првог покушаја.
Горјела је мирно и равномјерно, а "сузе" које су се топиле лагано су
клизиле низ стабло свијеће и хладиле се негдје на њеној половини,
распоређујући се правилно у круг попут латица бијеле раде.
Цвијеће на хумци још није било потпуно увело иако је положено
прије десетак дана. Сјео сам на један камени зидић претходно ставивши
пресавијене новине. Поглед је пуцао на све стране. Јасно су се
оцртавала околна брда складно уоквирујући град који се мирно протезао
цијелом долином Врбаса.
Поглед ми се случајно заустави на оближњем грму дивљих ружа, на
који је тихо и бешумно слетјела бијела голубица. Била је сама, што ме у
први мах изненадило, јер голубови се обично крећу у пару, мањим или
већим јатима. Сједјела је мирно и дјеловала неуплашено, само што је
повременим лаганим покретима главе контролисала простор око себе.
У шуми камених крстова, који су нијемо и готово нападном
тишином стршали свуд наоколо, били смо сами. Прво ми се изненада
појави жеља да запалим цигарету, која ми однекуд замириса, иако сам
се тог посла мануо поодавно. Затим ми се, без моје воље и намјере,
клупко сјећања поче само полако одмотавати. Слике су биле јасне, али
без неког хронолошког реда.
Час сам је видио веселу и насмијану, како се појављује иза стабала
тек процвалих кестенова, гдје се скривала на нашим првим састанцима,
час у врту црвених ружа, како их залијева, разговара с њима и тепа им
"љепотице моје". Час ужурбану, уморну, али срећну и задовољну у
припреми дјечјих рођендана, озбиљну и предану са дјецом у разреду,
час... Ток мисли и слика тренутно ми прекиде лет голубице која се
премјести са грма дивљих ружа на накривљени гвоздени стуб ограде
која је дотрајавала у близини. Опет је била сама и плијенила својом
бјелином, мирноћом и питомошћу.
Био сам збуњен. Нисам знао шта да чиним. Одломио сам парче
чоколаде која ми се случајно нашла у џепу и бацио на земљу испред
голубице. Навила је главу, погледала једном страном па другом, али се
није ни помјерила. Очито, храна је није интересовала. Нисам је даље
хтио узнемиравати.

35