Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 26

Нешто је задржавало Јељњицког. А Зоја је спокојно чекала,
стрпљива и увјерена, заиста знајући све термине.
Једном ју је Јељњицкиј упитао:
- Зоја, ти си сањалица. Но у том мрачној окружењу је ли могуће
сањати о љубави?
Зоја га је погледала пажљиво и њежно, а глас јој је био сладак и
звонак када је говорила:
- На гробовима цвјетају руже, на пробама настаје љубав. Наша
хладна мајка земља воли нас и онда када ничемо и онда када венемо.
Она се радује и слави Бога сваки пут када се рађа човјек.
Средином просинца једном је Јељњицкиј дошао к Зоји увечер.
Горјеле су свјетиљке, било је тихо. Ушао је у складиште. Зоју тамо није
видио.
Пролазио је крај лијесова, да би сјео уз пећ, угријао се, и причекао у предсобљу су му рекли да је Зоја код куће. Његов поглед, до тада
непажљив, наједном се зауставио на једном лијесу, постављеном на
клупи: тамо је спазио Зоју, задрхтао и застао.
Дјевојка је спавала, лежала управо на даскама; њена глава је мирно
почивала на развијеним рукама; усне су јој биле њежно насмијешене, а
дисање јој је било равномјерно.
Јељњицкиј ју је тихо позвао:
- Зоја!
Дјевојка је отворила очи.
- Ах, то си ти - узвратила је она, придигнувши се. - Данас сам се
врло уморила. Што се више умориш, тим је слађе одморити се на голим
даскама.
- Изађи - рекао јој је намрштено.
Узео ју је за рамена и повукао к себи. Она је лако и вјешто скочила
на под.
- Умало нисам пала - рекла је. - Тако си ме снажно повукао. Или си
увијек тако окрутан?
- Окрутан? Зашто? - зачуђено ју је питао Јељњицкиј.
- Код људи је тако - рекла је Зоја - да се код свих јавља окрутност,
из више разних разлога, више-мање. Убод ножем у срце или у око, ујед,
пољубац - разне карике у једном ланцу. Читао си данас о томе што су
радили сестри милосрдници?
- Што? Не, нисам читао - рекао је Јељњицкиј.
Зоја је узела раширени лист новина "Реч". Показала му.
- Читај ово.
Он је прочитао. Крикнуо, наједном обузет гњевом:
- Који гадови!
Зоја рече:

25