Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 25

умру, имам све готово. Наравно, да виде, тобоже одредим мјеру, но
само, кажем то само вама, могао бих и не узнемиривати покојника.
Само поставити опрему по жељи родбине.
Леонтиј Васиљевич се неповјерљиво насмијешио, а старац је
продужио:
- Видите, овдје су посложени лијесови разних величина, дужина,
ширина, све је то некоме намијењено. Очи су ми извјежбане, а моја
мјера жива.
Зоја је мало поцрвењела и насмијешила се, а Леонтиј Васиљевич
упита:
- Каква мјера?
Старац је радо објаснио:
- Моју Зоју водим у цркву, у шетњу, у казалиште. Кад стане уз
некога, ја већ знам каква је разлика у висини, у ширини. Погодим у
центиметар. Наравно, много је људи у граду, дође и до поклапања у
размјерима, и на исти лијес имам по неколико кандидата. Водим
пописе.
Леонтиј Васиљевич се сјетио како је недавно Зоја пришла и стала
близу њега, а старац их је пажљиво погледао. Дрхтавица му проструји
кроз леђа. Он је пријекорно погледао Зоју. Она се окренула и лаким
покретом гипке руке показала на један лијес.
- Ово је моја мјера - рекла је равнодушно.
- Није вам то страшно? - упитао