Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 167
оснажује кад се повеже с другим теоријским аспектима, попут
постколонијализма или постмодернизма. Феминистичка критика
дефинитивно се више практикује и то не само кад су у питању
научнице. Међутим, то се више односи на романе и приповијетке него
на поезију (и вјероватно драму).
ПУТЕВИ: Родно освијештени читаоци тврде да се женско писмо
битно разликује од мушког писма. Које разлике уочавате у
савременој британској поезији кад упоредите дјела која пишу
жене с онима која пишу мушкарци? Како видите будућност
њихових различитости?
Џејн Даусн: Занимљиво је да сам недавно разматрала ова питања на
предмету Савремена поезија, који предајем на трећој години
додипломских студија. Истраживали смо како пјесници мушкарци
преиспитују стереотипе мушкости док се жене пјесници поигравају
стереотипима оба рода. Наравно, опасно је генерализовати, али
примјећује се и одсуство лирског код свих пјесника. Као да су
сумњичави по питању замјенице у првом лицу. Ја то приписујем
легатима постструктурализма који подривају изражајну функцију
језика, као и политици идентитета која обесхрабрује универзализацију
људског искуства. Препоручујем књигу Вики Бертрам (Vicki Bertram),
Поезија кроз призму рода (Gendering Poetry). Сада када жене заузимају
истакнутије мјесто у политичком животу, вољела бих да видим више
жена које се дотичу јавне поезије, разрађујући теме међународне
политике и глобалних проблема.
ПУТЕВИ: До сада сте надгледали израде одређеног броја
докторских дисертација, и једна од њих обрађује поезију Босне и
Херцеговине. За наше читаоце било би