Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 156

Открио сам да уопште није тешко живјети овако. Пијаце,
ресторани, цркве, универзитети, стадиони, јавне установе - све су то
додаци у животу - можеш мирно да прођеш и без њих. Не недостају
ми. Концентрисао сам се на срж. Шта ће ми ситнице? А срж живота
је толико једноставна. Тако је лако да дођеш до ње. Потребна ти је
само шака страха.
Иван Потић рођен је 1972. године у Зајечару. Дипломирао је на
Филозофском факултету у Београду, Одсек историја уметности. Аутор
је два прозна дјела, књиге кратких прича Вратоломије (2003) и То што
је створило човека (2005) која је у годишњем прегледу господина Васе
Павковића уврштена у десет најбољих приповједачких књига у тој
години. Приче и поезију објављивао у часописима Повеља, Развитак и
у електронском часопису Трећи трг. Тренутно запослен у Историјском
архиву Тимочке крајине као библиотекар.
Приче Ивана Потића у себи носе хармсовски жар, због чега се оне
испијају у једном даху. О томе свједоче сљедеће реченице (Звуци
мртвог мора) које имају привлачну моћ и дуго одзвањају, нимало нас не
остављајући равнодушним.
Кад боље размислим, никада нигде нисам отишао, осим у своју
главу. Из главе у главу, из једне временске зоне у другу, из једне
халуцинације у другу ... Шта је, заправо, било стварно? Већ сам почео
да држим главу у ципеларнику и да је користим само у изузетно
ретким случајевима као што су венчања, крштења, књижевне
промоције, самоубиства ...
"Могу вам рећи једну ствар: ако човек довољно дуго вежба
самоизолацију и дисципловано спроводи аутосугестију, може од обичне
каде да направи океан, и од обичне картонске кутије Ritz-Cartlon."
Необични, шокантни ликови (мајка Клепсидра са својим сином
Клептоманом, Полукс, духови из умиваоника, инсекти, краве, пјесник
самоубица, колумнист, главни уредници новина Ивица и Марица и
други), те наизглед неповезани, бесмислени догађаји, препуни хумора,
ироније, пародије, граде ткиво оригиналне приче. Иван Потић
жестоким, а истовремено њежним скалпелом сецира свијет око себе, не
желећи га мијењати, у његовом ишчашењу најбоље се осјећа, црпећи
инспирацију из сваке поре, што је ријетко ком писцу даровано.
Денис Микан рођен је 1974. године у Подгорици. Дјетињство је
провео у Зворнику, гдје је и завршио школу. Након избијања рата у БиХ
провео је скоро двије године у Јужноафричкој Републици. Крајем 1994.
године преселио се у Аустрију. За први текст на њемачком језику
неандерталац @ поезија. модерна. времена 1998. године добио је
награду Schreiben zwischen den Kulturen. Од тада објављује приче у
часописима и антологијама. Био је члан пројекта dieflut. at. Објавио је

155