Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 152

Прича Роб плијени нашу пажњу, као што краљица, фатална жена
плијени свог роба. Александра као и до сада остаје вјерна свом
омиљеном елементу, љубави и сексу, са којима експериментише веома
успјешно. Тако се главни јунак, желећи промјену набоље, добровољно
даје канџама лијепе жене, која је сексуални предатор, садиста и
манипулатор нестабилним мушкарцима. Дивља љубав, патња, мучење,
страст, љубомора дају жар овој вези која не може опстати, јер као што
то обично бива, краљица се лако и брзо засити свог роба, који на крају
испољава ону исту болесну страст која се увукла у њега, као отров,
постајући од мазохисте садиста.
Погледао је у сиве облаке и размишљао како анђеле треба срушити у
блато, јер је земља мјесто за биједно таворење гдје су свака љепота и
љубав осуђене на пропаст.
Васа Павковић рођен је 1953. у Панчеву. Завршио је Филолошки
факултет у Београду (1976) и постдипломске студије на истом
факултету (1979). Ради у Институту за српски језик од 1. јануара 1979.
године. Један је од уредника Речника српскохрватског књижевног и
народног језика који издаје САНУ. Објавио је шест пјесничких књига,
пет збирки прича, два романа, пет антологија, десетак књига из српске
књижевне традиције, двије књиге критика, двије књиге посвећене
стрипу, укупно око 40 ауторских наслова. Приредио је десетак књига из
српске књижевне традиције, а текстови су му објављивани у Шведској,
Њемачкој, Русији, Пољској, Мађарској, Словенији... Био је стални
књижевни критичар Дневника, Политике, Наше Борбе, Демократије,
НИН-а, Времена, дневног листа Данас. Уредник је у Народној књизи из
Београда. Пјесничке књиге: Калеидоскоп (1981), Опсесија (1985),
Телесна страст (1989), Несигурност у тексту (1994, 1996), Конверзија
(1994), Књига о ластавицама (2000), Помало далеко (2005).
Књиге прича: Монструм и друге фикције (1990), Мачије очи (1994),
Хипнотисан (1996), Последњи штићеник ноћи (2001, 2004).Романи:
Љубавнички декамерон (1999), Месец јануар (2003). Добитник је
"Бранкове награде", као и награде "Милан Ракић", "Милан Богдановић",
"Борбине" књиге године, "Карољ Сирмаи", "Рамонда Сербика",
Октобарске награде града Панчева...
Лептири су као прича о фатаморгани. Све док их гледам по
иностраним књигама, а енглеским понајвише, личе на чуда која
припадају другим, давним, сретнијим добима. Добима кад се живело
спорије и самим тим лакше увиђале ситнице. А лептири су божанске
ситнице.
Тек када се фатаморгана, негде у природи, претвори у стварног,
постојећег лептира, и у фотоморгану, ако лептира усликам, реалност
добија збуњујућу тежину.

151