Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 15

на земљи, ти с којом ме вежу заједничке везе рода и породице11,
која си брачном спрегом сједињена са мном, с којом ме и наш
неизвесни положај спаја: одакле сунце грања докле пресења нас
двоје смо целокупни људски род. Море прекрива остале. А ни наш
живот још није ван опасности. Тмасти облаци још ми испуњавају
срце страхом. Како би се ти, јаднице, осећала кад би суђаје
одлучиле да останеш сама на свету? Како би сама подносила
страх? Ко би те тешио? Јер, веруј ми, да ми је море и тебе узело, ја
бих скочио за тобом, моја жено, море би имало и мене. О, кад бих
помоћу вештине мога оца могао да васкрснем народе и да их
задахнем, као што је он удахнуо дах живота у глину. Али, како сад
ствари стоје, од нас двоје зависи људски род. Таква је воља неба:
ми смо једини примерци људи." Рече, и пошто су неко време
плакали, одлучише да се обрате небеској моћи и да траже његову
помоћ посредством пророчишта. Из истих стопа упуте се реци
Кефизос, која се, премда још мутна, беше вратила у корито из којег
захватише мало воде и пошкропише се по глави и оделу. Кад су то
учинили, упутише се храму чији улаз још беше укаљан лепљивим
муљем, а ватра на олтару угашена. Кад су стигли на степенице,
падоше ничице и дрхтавим уснама пољубише студени камен
рекавши: "Ако богове умирују молитве праведних, ако се тим
начином гнев богова отклања, о Темида, кажи нам на који начин
наш род може да се поврати! И помози, премилостива, једном
пораженом свету."
Богињу дирнуше њихове речи и даде им ово пророчанство:
"Идите одавде и, прекривене главе и опуштене одеће, бацајте у
ходу преко себе кости ваше прамајке." Дуго су стајали запањени.
Пира прва прекиде тишину и одби да изврши заповед богиње.
Дрхтавим уснама моли за опроштај, али се не усуђује да увреди
дух своје мајке бацајући њене кости како јој је заповеђено. У
међувремену још једном проуче речи пророчанства препуног
тамних запрепаштења и премећу их по глави. Најзад Прометејев
син утеши Епиметејеву кћер охрабрујућим речима: "Или ме памет
вара, или је пак (јер пророчанства су света и никад не наводе на
грех!) наша прамајка земља, а камење су кости о којима богиња
говори. Њих нам је заповеђено да бацамо преко себе."
Премда дирнута мужевим тумачењем, Пира још сумња; тако су
обоје неповерљиви према заповеди неба. Али, какво је зло у
покушају? Сиђу, прекрију главе, распусте одећу и у ходу почну да
11
Деокалион ословљава Пиру сестром, зато што су њихови очеви Прометеј и Епиметеј,
били браћа.

14