Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 133

кошарку и пређе на електричну гитару, како је присуствовао концерту
Карлоса Сантане средином седамдесетих у "Пиониру" (испред врата, јер
није имао новца за карту), како му се Карлос наклонио и осмехнуо,
после чега је научио акорде песме Black Мagic Woman, као је купио бас
гитару коју (наводно) никад није научио да свира (што није тачно, јер
његов бенд Хистриони постоји и траје)... И још много чега.
Из те последње приче је и крунски цитат ове збирке:
Све најбоље што сам научио, научио сам од самог себе.
И у овој књизи, као и у претходним, писац наводи имена својих
савременика, људи са којима другује и који су део његовог, како у оној
причи рече, прилично срећног живота. Приче ће тако, осим уметничког
садржаја, представљати исцрпну грађу за неке будуће биографе Михајла
Пантића, и сведочити о људима и догађајима крајем двадесетог и
почетком двадесет првог века, као драгоцени документ овог времена.
А љубав, ако постоји, постоји тек као пропуштена могућност, као
разлог за бол - казаће у тој последњој причи...
... а бол често долази због незнања, због наше неспособности да
ствари видимо онаквим какве јесу и да их таквим прихватимо - казаће у
причи То је све што бих за сада могао да вам кажем о Тамари.
...Сада седим у својој новобеоградској соби, пишем приче о болу и о
томе како се све полако осипа. Шта бих, иначе, друго могао да чиним.
За самоубиство ионако увек има довољно времена.
Као што рече Боб Дилан: све ће минути с ветром.
А наш писац наговештава неке нове теме за следећу збирку: Овога
пута о самоубиству, можда.

132