Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 132

бреме које на помало шизофренидан начин носи свако ко се паралелно
овим пословима бави; ако је то посао.
Јака фирма, иста подругљива опаска на рачун занимања књижевни
критичар, поткусурила је на почетку и свезнајућег приповедача. Дакле,
нема победника: и писац и критичар су на тој скали вредновања на истој
лествици. У овој причи, Михајло Пантић у тој борби иде корак даље, па
писца директно супротставља критичару, одређујући једног (оног који
приповеда у првом лицу) као критичара - што би, будући да он увек све
боље зна, одговарало свезнајућем приповедачу; и другог, који је
новобеоградски писац, коме овај први наводно не може да се сети имена
и говори о њему са ниподаштавањем и љубомором. Михајло Пантић,
дакле, удваја свој списатељски его, додељујући сваком свом ја
подједнако важне и истовремено потпуно безначајне улоге, па зато овај
симболични двобој и остаје без победника. Тако и одредница из
биографије - прозни писац и књижевни критирчар - остаје утемељена
као нераздвојива синтагма.
Још једна занимљивост везана за ов