Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 131
Свађа пак, за главног јунака има човека инвалида, који је после
операције кичме остао скоро непокретан, и коме је та операција
уништила живот. Болно сећање на дане када је играо кошарку,
чињеница да га супруга вара и лаже, па још и предстојећа операција од
које страхује, нагоне га на помисао о самоубиству. Душевна бол је
изазвана свађом до које долази због потиснутих страхова и лажи
брачних другова, а није условљена (како би се можда логично
очекивало) физичким хендикепом главног јунака.
Иако несреће и боли не можемо класификовати на мање и веће - јер
оно што за некога не представља проблем, за другога би био разлог за
самоубиство - ипак се у ове две приче уочава озбиљан приступ веома
тешким, мрачним и нерешивим питањима, као што су болест и смрт.
Тиме се на неки начин најављује још једна незаобилазна тема (у
причи из петог дела збирке), која везујући болест и смрт оцртава
друштвену стварност Србије на крају двадесетог века - а то је тема рата.
Бомбардовање РТС-а, претрпљени страх због опасности да у том
бомбардовању страда вољена жена, брига о синовима, запитаност над
глупошћу политичара, узроцима и мотивима великих сила да нападну
малу и сиромашну земљу... мисли су које заокупљају аутора у Једној
истинитој причи. Степен уверљивости достиже врхунац, јер када је у
питању оваква тема, враћање у прошлост која је за све нас у Србији
била заједничка, осам година се чини као осам дана. И не само због
друштвено-историјског тренутка; прича носи разарајућу емоцију бола
која се наслућује и у оном неизреченом, можда баш највише у томе.
Љубав и страх овде се удружују у бол, а статична слика човека који
стоји скамењен, као изопштен из времена и простора, и телефоном
прима поруку од жене која каже: Михајло, погодили су Телевизију, није
ми ништа, доћи ћу чим будем могла - остаје урезана у индивидуалној
свести читаоца као пројекција колективно несвесног. Штавише, у овој
причи као да аутор више не износи бол који је у њему, већ бол почиње
да износи њега самог.
УДВАЈАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ЕГА ИЛИ БОРБА ПИСЦА И
КРИТИЧАРА, АКО ЈЕ ТО БОРБА
Пре него што се изгубим у предвечерју јесте прича којом почиње
пети део збирке и која претходи Једној истинитој причи. Опсервација с
почетка, у којој наслућујемо борбу између писца и критичара (у
опаскама на рачун свезнајућег приповедача), овде се потврђује - као
130