Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 129

иако зрелој жени од скоро педесет година, чине нови и изненађујући), упознаје њеног сина. То се дешава на старичиној самртничкој постељи, пошто је умрла управо онако како је предвидела. Љубав је острво спаса, сваки тренутак без љубави је чиста смрт, изговорила је старица уочи тог прорицања властите смрти. Јунакиња, охрабрена и ојачана неком новом снагом, решава да поново види старичиног сина. За разлику од најорганизованије жене на свету, која одбија чак и да мисли о мушкарцу (професору версификације који долази код ње у ординацију због гласних жица), а још мање да планира сусрет са њим, који и те како прижељкује - ова јунакиња спремна је на дуго чекање. Коначно један крај који читаоца не депримира, који неки стари, претходно проживљени бол, може макар потиснути, надом и упорним чекањем. Трећи део збирке отвара прича по којој књига носи наслов. Мото је сачињен од мисли Ги де Мопасана и Слободана Тишме и свака од три приче га следи: Овога пута о болу (по Достојевском), То је све што бих за сада могао да вам кажем о Тамари и Сам, очајан, љут и на дијети. Овога пута о болу за тему има прељубу. Љубавни троугао (који заправо то није, јер нема љубави) чине два пријатеља и супруга једног од њих. И као што то није прави љубавни троугао, тако и ова два јунака нису прави пријатељи, већ познаници, некадашњи школски другови, који повремено иду заједно на пецање. Отужни костур приче се може расклопити на више ситних предвидљивих кошчица, које у оваквим причама стоје тачно на свом месту: жена која физички привлачи школског друга свог супруга, веровање у знаке и судбоносне сусрете, грех, признавање греха, женина спознаја да се све завршава болом... и љубав је само увод у бол... разговор два мушкарца на реци... Прича не може без профаних детаља, тога на Новом Београду има колико желите, нема потребе да се било шта измишља - читамо у збирци А