Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 122

Један од њих је некадашњи студент књижевности, који се ослободио
папагаисања још на почетку и посветио се поезији (једини стих који
остаје упамћен после његовог рецитовања гласи: сутра се увлачим у
своју кожу). Између осталих, прича дотиче тему неразумевања, тачније
бол који људи због неразумевања трпе. Аутор нас приповедањем у
првом лицу уводи у тему читаве збирке, у којој ће се потом, у свакој
причи понаособ, бавити болом на различите начине. Реч је, наравно, о
душевном болу, а не физичком (који, и када постоји, није узрок
душевног); али ко год је раније читао Михајла Пантића, то већ унапред
подразумева. Већ у овој причи, осим бола проузрокованог онтолошким
неразумевањем људи који заправо не желе да се разумеју, писац наводи
још једну врсту бола:
Јер ја - не улазећи у то какав је ваш случај, то не могу ни да
претпоставим - када имам времена или кад ме нешто безразложно
боли, а тај дан ме је болео, појма немам зашто, тек тако ме је болео не знам шта ћу са собом.
Уметнута дигресија о нечему што безразложно боли (јер у
претходним издањима ове приче та дигресија не постоји), заправо
најављује велику тему. Такође, јунаци прве приче најављују још три
слична, типска јунака-клошара у причи која следи: Три.
Још нешто чему је наш аутор склон запажамо у овом цитату: то
је такозвана ih - форма. Да ли, заправо, сваки писац пише о самом себи?
Чак и кад мења угао приповедања или узима глас супротног пола, да ли
увек, неизоставно, уноси у причу и део себе? Приповедање у првом
лицу свакако доприноси уверљивости и интимизирању читаоца и
аутора. У причи Равнодневица из Новобеоградских прича, јунакиња
Димићка (у реалном свету позната као драматург и прозни писац, Ивана
Димић) каже:
А истините приче, свакодневне истините приче, углавном су
лоша књижевност. Оно што се дешава свуда и свакоме, није
занимљиво. Прича мора да те у нешто увери, а глупост је уверавати
нас у оно у шта иначе већ верујемо.
Тај рецепт за писање Михајло Пантић строго поштује.
Иако повремено имамо утисак да се ове приче дешавају свуда и
свакоме (на чему писац и сам повремено инсистира, рецимо у причи
Овога пута о болу), оне се, ипак, не могу назвати свакодневним. Свака
од њих садржи понеко мало животно чудо, изненади нас њиме попут
муње у спарно поподне, и то животно чудо, на посебан начин
саопштено, чини причу необичном и несвакидашњом.
Украј ватре, на пример, открива идентитет ауторског приповедача
(који се чак, у последњем пасусу, обраћа самом себи ословивши се
властитим презименом - мој Пантићу) те јој се може приписати

121