Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 117

рекао Аурелије Августин, воду крала, само зато "што не знамо / су чим
располажемо".
И све тако би док, сасвим,
Не изгнасмо оне који се сами позваше
Да нам буду господари.
Али, нажалост, такви се док год могу враћају. Преци су, као и
актуелни потомци, решење видели у уласку међу "народе јевропејске",
уз коментар проте Јанка Молера: "никад, ко чланови моћни, /
поштовани, ућ нећемо без школе, науке, / књигочатња", па су по селима
школе подизали. Иако у тој намери нису дефинитивно успели,
Професор Цвијић саветује младого Ердељановића пре поласка на терен
у лето 1898:
Видећеш да наш човек често
Стају ставља у чело двора: прво поред стоке
И смрадног буњишта прођеш, па тек онда
До куће стигнеш! Али ти, синко,
Не презри мајчину сису, но узми со и хлеб,
Слатко и воду са послужавнице!
И запамти: ти су људи зналци и поседници,
А ми само бележимо речи
Што за њима осташе!
Тражећи одговор на питање: како су преци "стварали свој свет", који
смо од њих наследили, Негришорац је "речи / што за њима осташе", у
Потајнику, у метафоре и метонимије претворио. Метонимије су постала
и два угледна професора: Јован Цвијић, Србијанац, и Јован
Ердељановић, Војвођанин, јер - по мишљењу песника - "васкрснуће
државе српске у ХIХ веку, уза свеколико ангажовање са разних страна,
суштински су градили пре свега србијанско село и војвођанска варош"6.
Јесу га градили, али нису доградили, јер се у другој деценији ХХ века
"силан народ / окупи у кућерину (и назва је Југославија, прим. П. Л.)
која поста свачија и ничија".
Мало је ко бринуо што су зидови рушни,
Ћерамида разбијена а венчаница
Трула. Сви стадоше да потражују
И што јест и што није њихово.

6

Исто, стр. 632.

116