Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 112

Не могу се смирити
Смијати да их не пробудим у пуној снази
Вукови сна
Гризу ме
Комадају
Отимају се око моје самоће
Распламсале у снијегу.

НАПОКОН
Његово ћутање је непријатно.
Таласи немоћно ударају обале.
Негдје је међу оштрим камењем сутон заклопио очи
док су по њима беживотно лежала мала морска створења.
Хладовином борове шуме шета хладноћа његовог даха
и с пријекором гледа на моју топлу гостинску собу,
која је увијек спремна за његов долазак.
На плавим зидовима су слике успјеха уоквирене златним рамовима,
кревет простран само за њега,
на плахтама извезени његови иницијали,
јастук од меког паперја,
скупоцјене вазе са свјеже убијеним цвијећем,
саксије са егзотичним биљем,
драгоцјености са значајних путовања.
Све мирише на благостање,
које си платио сновима,
али срећна сам кад се осјећаш јаким међу овим зидовима.
Срећна сам када се осјећаш богатим
када ти се поглед проспе као вода са великих сунчаних прозора
на сиротињске куће,
од којих је једна некада била твоја.
Застанем омађијана у том тренутку
твојом трансформацијом из великог у ништавног човјека
из кога ме прене прије крик него ријеч: "Напокон!"
Тада се будим знајући да сам нешто пропустила.
Твој одлазак боли.
Залупиш сва врата за собом,

111