Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 11
достојан Јупитерове душе и сазва скупштину богова. Ништа на
свету није могло да их спречи да се не одазову.
Има на небу један узвишен пут, јасно видљив кад је ведро. Име
му је Млечни пут, познат по блештавој белини. Тим путем иду
богови у Громовникове дворе. Палате племенитијих богова су са
десне и с леве стране, препуне гостију који се тискају кроз широм
отворена врата на склапање. Нижи богови живе одвојено од
узвишених. У непосредној близини сјајни и моћни становници
неба поставише своје кућне богове. То би место, ако смем тако да
кажем, могло да носи назив Палатија неба.7
Кад богови, дакле, заузеше места у мраморној дворани, сам цар
небески седећи високо изнад њих и наслањајући се на скиптар од
слоноваче затресе три пута и још једном страшне увојке којима
уздрма земљу и море и небо. Онда отвори гневне усне и овако
проговори: "Ни онда кад су змијоноги дивови, с по стотину руку,
посегли да заузму небо нисам био више узнемирен. Јер, премда су
они били суров непријатељ, целокупни њихов напад потицао је из
једног тела и из једног врела. А сад, на све стране, где год стари
Океан тутњи уз обале земаљске, морам да уништим људе. Кунем
вам се рекама Стикса које теку кроз лугове Хада! Сва средства
морају да се испробају, али оно што је неизлечиво мора да се
одстрани ножем, како се здрави део не би загадио. Имам
полубогове, сеоска божанства, нимфе, фауне и сатире, и шумска
божанства на падинама планинским. Како се још не сматрају
достојним да заузму место на небу, дозволимо им макар толико да
безбедно живе у земљама које су им додељене. Али, зар мислите
да ће они да буду безбедни кад по злу познати Ликаон и мени
лично, који владам небеским муњама и вама као поданицима,
запиње замке?"
Сви су бучно негодовали и одлучно тражили да се казни
виновник тако гнусног злодела. Као што се цео људски род, кад је
безбожна група завереника била толико безумна да име Рима затре
Цезаровом крвљу, скаменио од изненадног страха од пропасти. Ни
теби, Августе, оданост твојих поданика није била ништа мање
пријатна од оданости богова Јупитеру. Пошто је, речју и гестом,
утишао њихове повике, умирише се. Кад се, сузбијена његовим
ауторитетом, слеже галама, Јупитер још једном прекиде тишину
овим речима: "Он је, ваистину, кажњен, не брините. Али