Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 10

ухватише се леденице на леденом ветру. Тада су људи први пут
почели да праве склоништа у виду кућа. Раније су им пећине, густо
жбуње и грање повезано кором дрвета били домови. Тада је,
такође, први пут посејано семе пшенице у дуге бразде док су
волови стењали под тешким јармом.
За сребрном, као трећа по реду, дође бронзана раса, жилавије
грађе и спремнија да се лати дивљачког оружја, али још увек не и
безбожна. Последње је доба тврдог гвожђа. Зло нагло изби на
површину у овом добу ниже врсте: умереност, истина и вера
побегоше са земље, а њихова места заузеше подвале, завере и
замке, насиље и љубав према проклетој имовини. Људи почеше да
распињу једра на ветру премда су до тада била готово непозната
морнарима, а кобилице сљубљене од борова који су дуго гордо
стајали на планинским падинама, увредљиво почеше да поскакују
под ударима таласа. Земљу, која је раније била заједничка имовина
као и сунце и ваздух, сад ревносни геометар поче да мери и
обележава дугим границама. Не само плодну земљу и летину ради
издржавања, људи сад копају и у саму утробу земље. Богатство
које створитељ беше закопао дубоко међу саме сени Стикса, сад
износе на светлост дана - богатство које подстиче на злодела.
Стиже злокобно железо и злато, још горе од железа; стиже рат који
воде железо и злато, размахује се крутим оружјем у крвавим
рукама. Живи се од пљачк е. Гост није безбедан код домаћина, ни
таст код зета; а и међу браћом љубав је ретка. Муж прижељкује
супругину смрт, а она мужеву; крволочне маћехе кувају
смртоносне отрове, а синови унапред испитују прошлост отаца.
Побожност је поражена, сад и девица Астреја, последња од
бесмртника, напусти крвљу натопљену земљу.
И, да небо не би било безбедније од земље, кажу да су дивови
покушали да преврну и сам небески трон гомилајући планине
једну на другу све до звезда. Онда свемогући отац поче да баца
муње, уздрма Олимп, зграби Пелиона и завитла га с врха Осе.
Земља се прекри гомилама мртвих тела, па је, кажу, Мајка Земља,
натопљена њиховом крвљу, удахнула живот усиреној крви. И, да
би остало потомства од њеног ранијег порода, људи се родише из
крви. Али и ова нова раса беше презрива према боговима, спремна
на покољ и пуна беса. Видело се да су рођени из крви.
Кад Сатурнов син све ово виде са свог високог трона, болно
јекну и, сећајући се гнусне гозбе за Ликаоновим столом6 (прича
још непозната, јер се злочин тек беше догодио), паде у гнев
6

Ликаон (Λυκάων > Lycaon) - краљ Аркадије.

9