Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 93

Др Маја Стокин
Карловачка гимназија
ПОЕЗИЈА – СО ЖИВОТА
„Чему песници у оскудно време”
Хелдерлин
Поезија је свечани духовни чин у којем песник своја лична искуства сажима
употребом симбола у најважније наговештаје. Чин, који је до једног тренутка, био
искључиво личан, сада се отеловљује у светионицима – речима. У њих је песник положио
све своје искуство. Чак и када поезија звучи имперсонално, каже Иван Лалић,
имперсоналност – уколико је „песник заиста талентован, само је маска. Бели завој испод
којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.” Тај пут, од ране до Љубави – код великих
уметника, након песника, прелази и читалац, изнова, пратећи док плови мрачном пучином,
светло које просијава из стихова.
Песма, уз помоћ речи које је одабрао песник, позива читаоца на имагинарно
путовање које, уз помоћ маште и симбола, оживљава његов или му отвара потпуно нов
духовни свет. Стога и тумачити поезију подразумева оживети амбијент и атмосферу коју је
песник покушао да нам пренесе.
Мотиви за писање могу бити различити. Понекад песник пише да би освојио срце
вољене жене, понекад се бори са својим унутрашњим немирима, у неким ситуацијама
изражава своје незадовољство појединим друштвеним приликама. Из сличних разлога и
читамо. Гушимо своје немире, лечимо своје туге, а у ствари, УВЕК, свесно или несвесно,
трагамо за суштином и преображавамо се. Тај преображај кроз тугу у свом есеју сликовито
објашњава и Рилке. Он каже да је од велике важности бити осамљен и пажљив кад наиђе
туга: јер привидно безначајни и неми тренутак у којем наша будућност ступа у нас много
је ближи животу него онај други, бучни и случајни час када нас она, као да долази споља,
заиста и задеси. Уколико смо тиши, стрпљивији и отворенији у тузи, утолико дубље и
слободније улази оно ново у нас, утолико га боље стичемо и утолико више оно постаје
наша судбина, и ми је у дубини душе осећамо сроднијом и ближом када нас једног дана
„задеси” (Рилке, Писма младом песнику: 31).
Све што упијамо у себе, преображава наше судбине. Песму прочитати значи подићи
се на ниво свести песника у тренутку док ју је писао. Једном прочитана песма наставља да
живи у нама као магловито „сећање на Рај”, неисказано „осећање Бога”, као свест о
„Другом простору” у којем „све разлике ћуте”, и ненаметљиво, тихо, невидљиво усмерава
нам понашање, поступке, животни пут саображавајући наше биће са његовим Творцем,
који је на трен, само на трен, у песми (врхунској), промолио своје лице да нас подсети ко
смо.
93