Душко Бабић ЛИРСКЕ БЕЛИНЕ ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА
У разноврсном књижевном опусу Драгана Лакићевића важно , чини се , централно место , заузима његова лирска песмарица – низ од петнаестак песничких књига , започет пре више од четрдесет година . Неизлечиви лирик , посвећеник у тражењу и слагању сазвучја , ритмова и скривених моћи српског језика , Лакићевић се опробао у мноштву жанрова – у романима , приповеткама , есејима , фолклористичким студијама ; у разним облицима књижевности за децу ; као антологичар , приређивач , уредник – али се увек враћао клатну свога „ лирског бола ”, из ране , гимназијске песме Звона мога бола , којом започиње до сада најпутпунији избор његове лирике у издању Српске књижевне задруге Српског народног вијећа ( 2013 ). То што је тада спознао и осетио дечак Драган Лакићевић испод фреске у манастиру Морача , на којој „ гавран храни Св . Пророка Илију ”, а где се душа клати између „ седам струкова сунца ” и „ седам крила таме ” који пламте и трепере на зидовима древне светиње , остаће трајно песниково одређење , „ прасећање бића ”, основа његовог песничког назначења . То је , ваљда , хтео да истакне и сам песник стављајући на крај поменутог избора песму Житије Миланка божјег човека , где је , опет , манастир Морача место рађања и „ догађања ” песме . У првој песми душа младића пева о својим болним жудњама , о непресушном „ кондиру бола ” из младалачких несаница и додирнутих тајни живота ; у другој , епилошкој , у смирене елегијске дистихе сложена је похвала божјем човеку , малој скривеној доброти , неприметној људским погледима и рачунима , али блиској Богу који љуби кротке и незлобиве .
Између ове две тачке налази се опус са широким регистром разноликих тема и осећања , поступака , идеја и песничких облика . У раним песмама ( Између нас зима , 1976 ), песник се ослања на традиционални , римовани стих а носеће мотиве налази у митолошком слоју културе , као што су : вук , змија , шума , извор ... У овим песмама видимо песника снажног завичајног и националног осећања , свесног да властити идентитет не може разумети ако се не веже за оно што га по важности и трајању превзилази . Али следећих неколико књига – Друго лице , Историја болести , Богиња из машине и Прокоп – показују „ друго лице ” песника , код којегуместо поистовећивања са традицијом налазимо критичку сумњу , где националну романтику и дучићевски правилне строфе замењује модернистички бунт и слободни стих . О томе речито говори наслов и уводна строфа из песме Уништавање : „ Прекидам жицу далековода / Која ми још носи мисао / Која ме још са нечим веже ...” У овим песничким збиркама централни топос постаје град , а основно расположење је немир песника пред спознајом беспућа , изгубљености и пустоши у хладном царству бетона и стакла , пластичног цвећа , депонија , ноћних чувара , комисија за испитивање порекла мишљења ... У том свету нестају човек и жива људска заједница , куће постају „ пећине / на црним литицама / грађевине ”. По теми и основном становишту , Лакићевић је овде близак Новици Тадићу , изабраном песнику градског ругла и његових
9