Мр Милена Милисављевић Ваљевска гимназија
Повлашћено место сусрета ( Кроз Летопис Матице српске јул-август 2016 )
Ово је час да сведемо рачуне , вели Матија Бећковић у Последњој љубавној песми , којом се отвара Анкета – Поезија будућности летњег Летописа Матице српске 2016 г . На анкету , састављену од пет питања , одазвало се тридесетак песника , песникиња , критичара и критичарки . У овом скоковитом ходу кроз Летопис питања ће се наслућивати јер намера путника је да се угледа лице поезије и призове трајање песме .
За Бојану Стојановић Пантовић поезија је можда најповлашћенији део књижевности у коме још увек можемо препознати хуманистички лик . Како је у песнику „ свагда уписано тело културне меморије ”, поезија узима у своју грађу „ баш све што се може наћи у истраживачком хоризонту песника ” и тако ће и Градски човек изаћи на шахтаблу месечине .
Можда је писање , како каже Михајло Пантић , митско шарање прстом по води или мишем по екрану . Поезија је сигурно одговор на новонастале околности . „ То што се поезија не чује не значи да је мање важна , нити да наша потреба за њом слаби .” Са читањем поезије Михајло Пантић никада , ни под којим условима , неће престати . Већ смо дошли до тог једног , неизмерно важног читаоца .
На тему „ сужене читалачке публике ” Ђорђе Деспић подсећа на виђење Миодрага Павловића у есеју Чему поезија из 1967 . године , на равнодушност присутну и после педесет година . Узроке смањења читалаца види „ у ниском нивоу комуникативности ” као одлике модерне поезије , у опредељености модерног песника „ за игру конотативности ”.
Ствараоци су се обрекли поезији . Рајко Петров Ного сматра да што се читалаца поезије тиче , њих је таман . За њега писање поезије подразумева „ неку врсту монашке делатности .” Верује да ће увек бити „ посвећеника који ће књигу ритуално читати ”. У његовој песми Запису о шари стоји : Не дај се / Мало стадо .
Тања Крагујевић у поезији види „ најостваренији и најснажнији легитимитет културних вредности , путну исправу за књижевну будућност , легат за оне који долазе “. У песми Безимени Тања Крагујевић даје језик облика , памћење језика и изриче : Допусти да верујем / До краја . У оно чему служим .
„ Писати поезију данас јесте чисто голубарство ”, бележи Драган Јовановић Данилов . Песник зна да у овом расутом свету , саборност се још једино чува у поезији . По његовом мишљењу „ ко не осећа живо пулсирање поезије , тај сигурно нема појма шта значи бити жив ”.
84