Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 74

Шели говори о томе да поезија пробуђује и увећава ум на тај начин што од њега
чини посуду за хиљаде несхваћених комбинација мисли. Поезија, по њему, подиже вео са
скривене лепоте света, и чини да познате ствари посматрамо као да их видимо први пут.
Поезија нам саопштава све задовољство које је човек у стању да прими, она је светло
живота, извор свега лепог, дарежљивог или истинитог што може пронаћи своје место у
злом времену. Да не знамо да ове реченице припадају почетку деветнаестог века,
помислили бисмо да говоримо о нашем добу.
Џон Китс каже да оно што шокира строгог филозофа одушевљава песника
камелеона. Песник, мисли он, најнепоетичнији је од свега што постоји због тога што нема
идентитет и што заувек испуњава неко друго тело.
Валдо Емерсон мисли да песник именује ствар јер је види, и увек је за корак ближи
тој ствари од било кога другог.
Роберт Браунинг сматра да је поезија увек драмска и драматична, а интензитет
личног утиска толики да је немогуће објективно сагледати ствари.
У поезији Роберта Фроста страх и отуђење важни су мотиви, подстакнути
убеђењем да универзум за људе нимало не мари. Ипак, као решење предлаже смелост да се
нешто предузме. Своје поетско виђење живота Фрост износи на много начина – песма је
завршена чим се роди, само је потребно време да се до ње доспе, песма је тражење личног
искуства; песмом се боримо против конфузије; поезија нас памти; поезија је игра као
фудбал, поезија је нешто што се изгуби или добије, а игра се најсуптилнијим оружјем.
Због чега бисмо се одрекли те игре само зато што нам се чини да је тренутно
компјутер-машина јача од књиге и да ће победити?
74