троје Матије Бећковића – „ Када будем млађи ”. Остали се не сећају ниједног наслова песничке збирке .
На питање да ли знају да се од Удружења књижевника Србије одвојило Српско књижевно друштво , двоје је питало „ Зар то није Независно удружење књижевника ?” – по аналогији са „ Независним удружењем новинара ”.
На питање „ Ко је Радомир Андрић ?” ( реномирани песник и председник Удружења књижевника Србије , песник који деценијама траје у српкској књижевности и прошлогодишњи добитник награде „ Васко Попа ”, као и многих других награда ), сви испитаници су одговорили да никада нису чули за овог великана , те да им то име ништа не значи .
Исто су прошли Александар Петров , Бора Радовић . Мирослав Максимовић , Новица Тадић , Радмила Лазић , и многи други значајни ствараоци . Петар Пајић им је однекуд познат : не знају шта су читали од њега . За Слободана Ракитића и Милана Комненића знају испитаници преко 45 година старости , и то више због опозиционог политичког деловања , него због репутације и квалитета ових значајних песника . Нисам се усудила да питам за Славољуба Марковића , председника Српског књижевног друштва , имајући у виду да не знају ни да то друштво постоји .
После оваквих одговора уследио је убедљив пораз испитивача и закључак да академски грађани нису чули за песнике средње генерације , а омиљени су им још увек они из читанке : Ракић , Дис и Десанка Максимовић . Бећковића , наравно , сви воле . Можда утеха треба да буде то што сви знају за Француску 7 и ресторан који се налази на тој адреси ?
Електронски и штампани медији , држећи свеколику књижевност , а нарочито поезију , на маргини , не информишу ни потенцијалну ни постојећу читалачку публику о постојању и опстајању поезије у нашем , савременом тренутку . Апсурдност ове чињенице је камијевска , будући да живимо у времену у коме се до информација долази брже и лакше него икада пре , само што до њих веома мали број људи жели да дође . Упркос чињеници да већина песника , наших савременика , има уређене сајтове , посећеност тих страница је недовољна и посећују их ретки .
Поезија је увек била и остала намењена мањини , пробранима и одабранима . Малобројни су је читали , али образовани људи из старијих генерација су макар знали заимена песника , својих савременика , чак и ако нису читали њихове песничке збирке . Ако су се резултати истраживања показали овако поражавајућима са испитаницима старости од 35 до 55 година , не можемо , а да се не запитамо : каквима ли ће се показати читалачке навике њихове деце ?
Имајући све ово у виду , нама малобројнима који читамо поезију остаје само да парафразирамо стих из прве интимистичке фазе Десанке Максимовић : „ И срећна сам и тужна у исти мах “.
72