Грандових певача ( и то без обзира да ли јесте или није љубитељ музике ове издавачке куће ).
Овде се , дакако , не ради о замени теза будући да се , као што је још на самом почетку наглашено , прави јасна дистинкција између поетичке продукције и репродукције . Реч је , напросто о томе да оно што су некад за јавност били Мика Антић , Добрица Ерић , Љубивоје Ршмовић , Десанка Максимовић , Мира Алечковић и многи други креатори 5 песничких творевина , то су данас извесни „ естрадни уметници ” тј . извођачи широким народним масама пријемчивих песама . С тим у вези , није реч ни о томе да данас више нема поета попут Душка Трифуновића чије су песме поред своје „ класичне ” публике стекле популарност и међу онима који су се посредством познатих извођача популарне музике упознали са његовим богатим стваралачким опусом . Креатора и ( ре ) интерпретатора поетичких творевина уметничке вредности увек ће бити , с тим да је под великим знаком питања да ли ће јавност икада за њих сазнати .
Претходно наведени репрезентативни представници домаће песничке сцене своју присутност и препознатљивост у јавности дугују , између осталог , и самим медијима . Прецизније , њихов рад није привлачио пажњу само истинских заљубљеника у поезију , као што се у додир са њиховим стваралачким опусом није долазило искључиво због тога што је исти био уврштен у обавезну школску лектиру , већ и зато што су песници и поетичке праксе били не само презентовани , него и афирмисани путем медија . И управо је то једна од битних разлика између некадашњих и актуелних медијских пракси .
Закључна размишљања
У оквиру овог текста се путем критичких промишљања поетичких пракси у медијским утицајима прожетом свету настојало демонстрирати да одсуство медијског интереса не само за поезију , већ и уметност уопште у великој мери доприноси редуковању човекових сазнајних , осећајних и делатних компетенција , те се уједно одражава и по његово разумевање света , себе и других . Наиме , иако је човек разумевајуће биће које хоће нешто или неког да разуме , он је истовремено и биће које нема апсолутну контролу над током самог разумевајућег процеса будући да је , између осталог , афициран низом различитих социо-културних феномена међу којима се свакако налазе и медији .
Уочавајући да је на актуелној медијској сцени примат преузела псеудоуметност као продукт индустријализације културе , односно културе стављене у службу хиперпродукције и профита , путем овог текста се тежило ка маркирању њених недостатака , као и ка скретању пажње на њене негативне импликације по друштвене субјекте . Но , то свакако да не значи да су критичка промишљања медијских пракси у служби на овакав начин појмљене културе била усмерана ка негативном одређењу медија , а ради стајања на страну оних теоретичара који их одређују као нешто што је по себи тј . у
5 Овде није акценат на квалификацији уметничког израза наведених песника , већ на њиховој присутности и
препознатљивости у јавности , те је самим тим јасно да уз побројане могу да стоје и Јован Јовановић Змај , Бранко Радичевић , Алекса Шантић , Данило Киш и др .
69