друштвеним субјектима подстичу и одржавају потрошачком укусу и потрошачким потребама подређене представе о свету , себи и другима .
„ Средства масовне транспортације и комуникације , робе за становање , храну и одијевање , неодољива продукција индустрије разоноде и информација – доносе прописане ставове и навике , извјесне емоционалне и интелектуалне реакције које повезују , више или мање угодно , конзуматоре с произвођачима , а преко ових с цјелином . Производи индоктринирају и манипулирају ; они производе криву свијест која је имуна спрам своје кривости “ ( Маркузе 1989 : 30 ).
Све ово , према Маркузеовом [ Herbert Marcuse ] мишљењу , води ка конституисању друштвених субјеката једнодимензионалне мисли и понашања где су „ одбијене , или редуциране на одређења универзума постојећег , оне идеје , аспирације и објективне могућности које , по свом садржају , трансцендирају постојећи свијет расуђивања и акције ” ( Исто ). Такви друштвени субјекти нису ништа друго до сублимирани „ робови развијене индустријске цивилизације ” чије робовање „ није одређено ни послушношћу , нити тежином рада , већ статусом пуког инструмента , редуцирањем човека на статус ствари ” ( Маркузе 1989 : 47 ). Битно је подвући и да доминација техничко-технолошког производи рационализацију човекове неслободе чиме се демонстрира „ техничка ” немогућност човека да буде аутономан јер „ неслобода се не манифестира као нерационална [...], већ као подређивање техничком апарату […]” ( Маркузе 1989 : 152 ). Дакле , техника иако као инструменталан свет може да допринесе повећању човекове моћи заправо све више увећава његову немоћ .
Из реченог произилази да медијске праксе , супротно поетичким праксама уметничке вредности , не подстичу ( а чиме се не тврди да за то нису компетентне ) друштвене субјекте на слободно , самостално и критичко разумевање света , већ на преузимање спрам културе једнодимензионалности исконструисаних представа стварности . Реч је медијализованим представама којима се афирмише квазикултура која велича лажну субјективност , односно псеудоособеност подрђену вредносним критеријумима потрошачког друштва . Но , на овакав начин појмљена култура ( те тиме и уметност као њен битан сегмент ) не успоставља апсолутни отклон од културних творевина истинске уметничке вредности .
С тим у вези је важно нагласити да медији масовних комуникација уметничке творевине не одбацују , већ у „ најбољем ” случају своде на пуку форму робе давајући , при томе , приоритет њиховој тржишној , а не истинској вредности . На тај начин „ виша ” култура постаје део „ материјалне ” културе услед чега губи већи део своје истине . Но , колико год да је , како то Маркузе исправно уочава , добро што „ сад готово сватко може имати умјетничка дјела у својим прстима тако што окреће дугме свог телевизора или што само ступи у оближњу продавници широке потрошње ” толико је и индустријализација културе погубна јер се та иста уметничка дела „ претварају у котачиће у машини културе која преправља њихов садржај ” ( 1989 : 75 ). Наиме , иако се савремена друштва још увек
67