њиховом ставу , „ против таквог апсурдно изопаченог поретка циљева , којем нитко не може избјећи , не помаже међутим ни повратак култури [...], него само настојање да се цивилизација позитивно усмери , и то властитим снагама “ ( Исто ). Но , иако се са поменутим теоретичарима дели мишљење по питању „ технолошке мистификације ”, оно што је потребно истаћи јесте да став који се у оквиру овог текста заступа и који се настоји аргументовано оправдати јесте да „ повратак култури ” за свој исход може да има не само технолошку демистификацију , тј . деконструкцију , већ и њену супституцију у смислу изналажења механизама и начина да буде употребљена у циљу развоја и оснаживања човекових мисаоних , осећајних и делатних капацитета . У том смислу , позитивно усмеравање цивилизације се разуме управо као повратак култури , с тим да се пред исту ни једног тренутка не постављају иреални захтеви .
Култура , а то значи и уметност као један од њених битних сегмената ( те тиме и поезија као вид уметничког израза ) више је него компетентна да човеку скрене пажњу на битно другачију слику стварности од оне која му се презентује од стране медија масовних комуникација , те самим тим и да код истог пробуди потребе које иду у прилог конституисању слободног и критичког друштвеног субјекта као носиоца особеног идентитета . Овако схваћена култура представља опозију индустријализованој култури , тј . „ културној индустрији “ за коју Адорно и Хоркхајмер тврде да се „ успијева приказати као објективни дух , као она која се увек надовезује на антрополошке тенденције , која их јача и потврђује , а све оно што се томе не може подредити одбацује се или изричито пребацује “”( 1980 : 183 ). Они опомињу и да што су „ произведена културна добра отуђенија од људи , то су они више увјерени да је ту ријеч о њима и њиховом свету “ ( Исто ). А уколико би се у једној реченици хтела сажети тенденција идеологије масовне културе то би , према њиховом мишљењу , „ морала бити пародија изреке ’ постани то што јеси ’, тј . као највиша потврда и оправдање постојећег стања , уз одступање сваке трансценденције и критике ” ( 1980 : 183 – 184 ).
Из претходно реченог може се закључити да су медијске праксе углавном ( п ) одређене интересима индустријализоване културе будући да друштвеним субјектима не приступају као представницима јавности које је потребно информисати , образовати и на квалитетан начин забавити , већ као пуким конзументима њихових производа . С тим у вези Хабермас [ Jürgen Habermas ] истиче да „ свет који дају средства масовних комуникација јавност је само по изгледу “, те да је привидан и „ интегритет приватне сфере у који она , с друге стране , уверавају своје потрошаче ” ( 2012 : 240 ). Потискивање јавности која се критички опходи према култури у корист псеудојавности као масе потрошача производа индустријализоване културе могуће је , између осталог , посматрати и као резултат путем индустријализованих медија спроведене „ културе интеграције ”. Наиме , „ интеграциона култура која се масовно шири подстиче своју публику на размену мишљења о потрошним артиклима и потчињава је готово неприметном притиску сталног тренинга за потрошњу ” ( Хабермас 2012 : 263 ). Имајући то у виду за медијске праксе у служби „ културне индустрије ”, односно „ културе интеграције ” сасвим оправдано се може рећи да мећу
66