прикривању својих ограничења , те ( само ) приказивању у посве другом светлу . Стога не треба да чуди што примат у представљању стварности припада управо медијима , док су поезији ( а самим тим и уметности уопште ) одузети вредност и значај за човека и његово сазнавање света , себе и других .
На овом месту је корисно подвући и да медијске праксе у служби „ испредања прича “ којима се не долази до оног истинитог нису ништа друго до истина неадекватних , погрешних или чак неистинитих медијских представа стварности . Другим речима , истина медијским утицајима прожетог света јесте доминација медијских представа стварности у којима је на делу покушај да се прикрије да стварно више није стварно или да пак оно што се презентује као стварно није стварно на начин на који то јесу истински стварне ствари . Но , како питање истине и њеног поимања не представља предмет промишљања која су обухваћена овим текстом , у даљем тексту се наставља са расветљавањем односа медија према поетичким праксама уметничке вредности .
Полазећи од уверења да поетичке праксе у себи садрже потенцијал продуктивности који се огледа у изоштравању човековог погледа на стварност , те његовом оспособљавању за разумевање света , себе и других , у наставку следи критички осврт на медијско потискивање како самог поетичког стваралаштва тако и ( ре ) интерпретација оног поетичког , а у намери да се скрене пажње на негативне импликације оваквих пракси по друштвене субјекте као конзументе медијских производа . „ Техничка преобликованост нашега друштва ”, истиче Гадамер , „ узрокује технизацију процеса формирања мњења ”, те као таква представља „ можда најснажнији нови фактор у друштвеној игри снага ” ( 2000 : 38 ). Развој информационих техничких достигнућа којег прати повећање нивоа информисаности не води нужно ка развоју човекових компетенција у срефи мишљења , осећања и поступања . Напротив , оно што се показује као више него очигледно јесте да од технике зависан друштвени субјект током времена неминовно постаје неспособан за самоконституисање , односно изграђивање себи својственог идентитета .
„ Модерна информациона техника створила је могућности које у неслућеном обиму чине неопходним избор информација . Но , сваки избор значи туторисање . Другачије не може бити . Онај који бира ускраћује . Када не би бирао , разуме се , било би још горе . Тада би нас незадрживе реке преплављујућих информација лишиле и последњег остатка разума . Према томе , неизбежно је да модерна техника комуникације води моћној манипулацији духова . Јавно мњење може се плански управљати у одређеним правцима и упливисати у корист одређених одлука ” ( Исто ).
Негативан став према техници заступају и Адорно [ Theodor W . Adorno ] и Хоркхајрем [ Max Horkheimer ] који подвлаче да „ техника посједује човјека не само тјелесно , него и духовно ”, као и да је на делу „ технолошка мистификација ” услед које „ цивилизирани човјек данас не снива избављени свет , а ни земљу чуда [...], него о бољем аутомобилу или још бољим и квалитетнијим употребним предметима ” ( 1980 : 97 ). Према
65